Epoha sveopšte konfuzije na čijem talasu plovimo uporno zagovara ljubav prema sebi (stvarnost demantuje njenom hiperinflacijom), pomalo i pothranjuje narcisoidnost, a paradoksalno nas u kontinuitetu opominje da ne smemo (?) biti to što zaista jesmo – ukoliko nemamo overeni pečat javnog mnjenja na imaginarnom dokumentu! Obilje kontradiktornosti nam se servira svakodnevno, premda umeju da nam promiču ispred nosa. Uostalom, da je tako pokazuje sam život činjenicom da kolektivno nikad frustriraniji sobom, te i međusobno, ne bejasmo! Ni silne nule na računu, burme na prstima, IG prepun fotografija sa putovanja... i ostali „dokazi“ da ste prošli prijemni da valjate nečemu pod kosmičkim svodom – ne pomažu! No, tako to i biva kada, da parafraziram Smita, kupujemo stvari koje ne možemo da priuštimo, novcem koji nemamo, da bismo impresionirali one koji nam se ne dopadaju, koje ne cenimo, pljujemo... {ne kaže se zalud da su nam „hejteri“ najverniji „fanovi“}.

Magazini i mediji nam diktiraju must have aksesoare; guše nas sa {varijabilnim} dimenzijama i oblicima grudi, nosa, usana... koje je nekakvo „kompetentno“ NN lice postavilo kao „haute couture“ {ove/one} sezone. Mi se zanesemo u besomučnom pokušaju da štikliramo sve stavke na to do listi od kojih „zavisi“ naša sreća, te smetnemo sa uma da su, recimo, stare holivudske dive, poput Džen Harlou, tridesetih godina 20. veka furale nedostatak obrva, tj. iscrtavale najtanju liniju u obliku mesečevog srpa. To, trenutno (!) demode, ih nije sprečilo da nađu kakvog dobrog baju... ali sa druge strane nije ni pomoglo svima da ga pronađu sa tadašnjom IN fasadom! Naravno, sve bi bilo lepo i skroz u redu da smo mi, kao konzumenti svega navedenog, uspeli za početak da savladamo svoj JMBG; da sve što nam se poručuje i nudi radimo isključivo iz najličnije {iskrene} želje i zbog sebe – a ne trač partije očajnih domaćica iz zgrade. Razlika je enormna! Da li trljamo bršljan svakog bogovetnog dana da bi celilut nestao jer užasava NAS, ili to činimo da nas partner ne bi ostavio zbog istog? Najnoviji iPhone na stolu napucanog kafića, koji će videti nepoznati i nebitni vam ljudi, ne menja činjenicu da vam je frižider prazan {treba isplatiti silne rate za to čudo od telefona}, iako dotični očevici misle da živite u glamuru. Šta imate konkretno od njihove potencijalne zavisti, u neznanju i na blic? Suprug prestao da vas vara zbog toga? Šta biste tek radili da ste u belome svetu gde je famozna marka posed gotovo svakoga? Prst na čelo, iskren odgovor.

Opozicija Saturna i Sunca (← link do prethodnog teksta) nam je udarila na najslabije tačke, ojadila nam samopouzdanje i samopoštovanje, rekla nam: NE, ne može! Ipak, Kosmos uvek nudi i rešenje, govori nam KAKO može! Normalno, prvo utvrdimo problem, te ga rešavamo.

    Nemate ljubav za kojom silno vapite? Ta ne možete je stvoriti nasilno! A zašto smo toliko i opsednuti tim nedostatkom? Iako je prirodna potreba svakog čoveka, ako je opsesija – nezdrava je. Neretko je u poleđini toga želja da njom nahranimo svoju unutrašnju vrednost, koju možemo posedovati i bez te ljubavi. Kada i to uvidite, ne pristajete na bofl emocije i pseudo odnose kojima pridodajete nepostojeće dimenzije. Bez kajanja ćete odgurnuti deset udvarača, jer naprosto znate da oni zaista nisu za vas, niti su vam neophodni kao injekcija samopouzdanja. Čekate pravog, kog ćete i sami VOLETI. Nije sva sreća u primanju.  Naprotiv. Samoća ne boli samo ako možete biti sami sa sobom u miru. A to upravo i znači da ste prihvatili sebe, nije vam neugodno u sopstvenom društvu (niste usamljeni). Jedino tada neće ni drugima biti u vašem.

Međutim, ima još jedna bitna stvar na koju psiholozi skreću pažnju. Čim krenemo da mislimo u terminima lične vrednosti, automatski razmišljamo i o terminima lične bezvrednosti. Na primer: ako kao svoju vrednost postavim kreativnost – ona ne može baš postojati u kontinuitetu, niti biti na najvišem nivou. Mogu da ustanem na levu nogu, da se razbolim... nešto će uticati već na njen deficit. Mogla bih siliti sebe da je kako znam i umem IZVUČEM napolje iz sebe, ali kako neće pa neće – eto mi frustracije. Osetiću se bezvrednom samo zato što sam kreativnost SAMA vezala za svoj lični kvalitet, koji meni daje osećaj da vredim. Vi biste postavili nešto drugo na svoj pijedestal. Tu vidimo koliko se razlikujemo, jer moj problem – vama je smejurija; meni – vaš. 
Intrinzična vrednost je kantovska rabota, nedefisan pojam, zato nije mudro preterano pokušavati da je definišemo. Svodi se na elementarnost: živi ste, postojite, imate svoju svrhu. Ne zaboravimo: šta god da smo, kakvi god da smo, smrt „poklonu u zube ne gleda“. Život koji nam je dat jeste naša najveća vrednost. Čim smo ga dobili na raspolaganje – zaslužili smo ga. To je dovoljno da pothrani unutrašnju vrednost. 

with love,

Cat