Epoha sveopšte konfuzije na čijem talasu plovimo uporno zagovara
ljubav prema sebi (stvarnost demantuje
njenom hiperinflacijom), pomalo i pothranjuje narcisoidnost, a paradoksalno
nas u kontinuitetu opominje da ne smemo (?) biti to što zaista jesmo – ukoliko
nemamo overeni pečat javnog mnjenja na imaginarnom dokumentu! Obilje
kontradiktornosti nam se servira svakodnevno, premda umeju da nam promiču
ispred nosa. Uostalom, da je tako pokazuje sam život činjenicom da kolektivno nikad
frustriraniji sobom, te i međusobno, ne bejasmo! Ni silne nule na računu, burme
na prstima, IG prepun fotografija sa putovanja... i ostali „dokazi“ da ste
prošli prijemni da valjate nečemu pod kosmičkim svodom – ne pomažu! No, tako to
i biva kada, da parafraziram Smita, kupujemo stvari koje ne možemo da
priuštimo, novcem koji nemamo, da bismo impresionirali one koji nam se ne
dopadaju, koje ne cenimo, pljujemo... {ne
kaže se zalud da su nam „hejteri“ najverniji „fanovi“}.
Magazini i mediji nam diktiraju must have aksesoare; guše nas sa {varijabilnim} dimenzijama i oblicima grudi, nosa, usana... koje je
nekakvo „kompetentno“ NN lice postavilo kao „haute couture“ {ove/one} sezone. Mi se zanesemo u
besomučnom pokušaju da štikliramo sve stavke na to do listi od kojih „zavisi“ naša sreća, te smetnemo sa uma da su,
recimo, stare holivudske dive, poput Džen Harlou, tridesetih godina 20. veka
furale nedostatak obrva, tj. iscrtavale najtanju liniju u obliku mesečevog srpa.
To, trenutno (!) demode, ih nije sprečilo da nađu kakvog dobrog baju... ali sa
druge strane nije ni pomoglo svima da ga pronađu sa tadašnjom IN fasadom! Naravno,
sve bi bilo lepo i skroz u redu da smo mi, kao konzumenti svega navedenog, uspeli
za početak da savladamo svoj JMBG; da sve što nam se poručuje i nudi radimo
isključivo iz najličnije {iskrene}
želje i zbog sebe – a ne trač partije očajnih domaćica iz zgrade. Razlika je
enormna! Da li trljamo bršljan svakog bogovetnog dana da bi celilut nestao jer užasava NAS, ili
to činimo da nas partner ne bi ostavio zbog istog? Najnoviji iPhone na stolu
napucanog kafića, koji će videti nepoznati i nebitni vam ljudi, ne menja
činjenicu da vam je frižider prazan {treba
isplatiti silne rate za to čudo od telefona}, iako dotični očevici misle da
živite u glamuru. Šta imate konkretno od njihove potencijalne zavisti, u
neznanju i na blic? Suprug prestao da vas vara zbog toga? Šta biste tek radili
da ste u belome svetu gde je famozna marka posed gotovo svakoga? Prst na čelo,
iskren odgovor.
Sa druge strane, razni life-vodiči,
koji rastu kao hibridne pečurke nakon kiše, sapliću nas na svakom ćošku sa INSTANT
savetima: kako da budemo i posedujemo apsolutno sve što zamislimo, kao i
obećanjem da to zaista možemo... ove sekunde! Poneko nas čak i izgrdi na kvarno jer ne umemo taj prost pasulj da skuvamo, ili krajnje nesvesno izazove dodatni
osećaj očaja i krivice u nama, jer smo i dalje u shitty okolnostima. Malo li je
što sebe, svoje sposobnosti i kvalitete, umemo da unižavamo i bespotrebno? Gde
piše da nije prirodno da plačete, dok vam krokodilske suze same lete niz obraze
jer ste se našli na sahrani svog najboljeg prijatelja? Šta ćemo sa onim
potisnutim emocijama koje mogu da izazovu kvržicu na dojci? Ne odmah, al’
jednog dana... zavisi koliko đubreta je gurnuto pod tepih. Logično: nakon
silnog truda i isprobavanja svih „spoljnjih“ metoda – padnete u pasivnu, još
dublju, depresiju. Rešenje jeste u unutrašnjoj metodi, ali to je već staza gde ima i šiblja koje će poderati kolena...
Kada sve sumiramo i ozbiljno razmotrimo, dođemo do
jednostavnog zaključka: preturili smo se na milu nam planetu Zemlju sa misijom
da ispunjavamo koječije i kojekakve kriterijume, vrlo promenljive, a sve zarad
dobijanja potvrda od strane drugih o „sopstvenoj“ nam vrednosti. O njoj danas
govorimo zbog aktuelnih julskih tranzita.
Opozicija Saturna i Sunca (← link do prethodnog teksta) nam je udarila na najslabije tačke, ojadila nam samopouzdanje i samopoštovanje, rekla nam: NE, ne može! Ipak, Kosmos uvek nudi i rešenje, govori nam KAKO može! Normalno, prvo utvrdimo problem, te ga rešavamo.
REŠENJE
Da biste se bolje osećali, na pragmatičan način, sve što
treba da učinite {premda je to i najveći POSAO},
i što doslovno može apsolutno svako, jeste da naprosto prihvatite
sami sebe. Tek
nakon tog „jezivog“ koraka, slede korekture svega što je neophodno – menjate
štošta, gradite samopouzdanje, jačate samopoštovanje... sa čime se pokreće
lanac brojnih promena u konkretnom životu. Jedino je tako i opravdano očekivati
prihvatanje od strane drugih – koji su takođe sami sebe prihvatili. To su dva
osnovna uslova. Sličnosti se privlače. Ne nasedajte na ustaljenu frazu o suprotnostima.
I kada deluje da je tako – NIJE, kada se dublje sagleda koncept ogledala. Ako
sam ucveljena Venera, naravno da ću da privučem ucveljenog Marsa, premda može
spolja izgledati „snažno“. Naše ucveljenosti ne moraju biti
identične, ali su nam zajednička baza. Ako ste
voljni da rastete, ne možete to pored osobe koja to ne želi, ne ume ili vas
naprosto sputava. Takođe, ne morate tu da pravite kompromis, ako uopšte želite
da budete srećni. Nesrećni zasigurno nećete ni drugome doneti ništa dobro. Čak i da uspete, biće nedovoljno, koliko biste zapravo mogli pružiti.
Plašite se osuda, odbacivanja, uvreda? Apsolutno sve to
možete tumačiti samo kao sugestije: za prihvatiti ili odbaciti. Onaj koji to
sprovodi nad vama, neka nastavi, jer ima pravo da to čini. Nigde ne piše da ne
sme. Nigde ne piše ni da VI nemate pravo da okrenete glavu u drugom smeru, te
sve što čujete na levo uho – prosledite kroz desno, a da vas nije ni najmanje
okrznulo. Setimo se i Aristotela koji nas opomenu da postoji samo jedan način
da izbegnemo kritiku, a to je da: ne radimo ništa, ne govorimo ništa i
jednostavno budemo: NIŠTA! Naravno da nikom nije prijatna kritika, niti je
svakome mrav – slon. Da li imate u vidu i KO vam je upućuje? Bezbroj puta smo
se svi našli u situaciji da nas unižava osoba koja nam nije ni do nožnog palca {što jeste tipično baš za takve persone}
i iako to znamo – dopustimo joj da uspešno sprovede svoj cilj. Zato što iznutra
nesvesno i subjektivno osećamo da je u pravu, dok razum govori da nije. No,
čantramo i bacamo drvlje i kamenje na homo neanderthalensisa koji nam je
pomerio sve organe u telu. Zapitajte se onda zašto je uspeo tome. Verujete SAMI
da ste homo habilis!
Ne znači da je uvek drugi u pravu, a ni da ste vi. Neka bude
da jeste. Ako znate da ste rekli istinu biće vam žao što vam drugi ne veruju,
jer zasigurno je govorite iz dobre namere, da sprečite još poginulih od masakra
tuđe laži... boli vas što ne uspevate u misiji. No, skepsa i nepoverenje drugih
ni najmanje NE utiču na činjenicu da jeste bili iskreni, niti utiču na samu
istinu po sebi, koja je najnenametljivija dama. Stoga, da li ćete početi da se osećate
kao lažov jer deset ljudi tako kaže? Nećete. Postoje i profesionalni lažovi, pa
ih nešto baš i ne potresa ta činjenica, zar ne. Javni lopovi, piše se o njima
po žutoj štampi, mirno spavaju „pravedničkim“ snom. Kako – ne znam, ali je
tako. Ljudi sa Daning-Krugerovim sindromom? Šta god mi mislili o njima, njih
lično to ne dotiče; imaju kognitivni poremećaj, te nisu u stanju ni da sagledaju
svoje greške, što ih ne sprečava da se osećaju superiorno po pitanju onog u šta
se nimalo ne razumeju. Kad je već tako – UGLEDAJTE se na njih – u KORISNE SVRHE.
Ako oni cene sebe, što vi ne biste mogli sa daleko većim potencijalima?
Vaša unutrašnja vrednost, kakva god da je, isključivo zavisi
od vaše odluke da je posedujete. Možete da budete siromašni, ružni, izvrgnuti
ruglu sa svih strana... i uprkos svemu {što vam i drugi pripisuju kao vrednost}
– da se SAMI osećate vrednima {iznutra} više nego bilo koja holivudska ličnost,
koju svi obožavaju, koja briše guzu dolarima, šeta sa najboljim frajerima... Ko
god da ste, kakav god život vodili, kako god izgledali – kad legnete uveče u
krevet, ležete sami sa svojim strahovima, sumnjama, patnjama... Da li to neko
zna ili uspešno prikrivate, posve je nebitno. Ne menja činjenicu da je sve to i
dalje prisutno.
Kad se nauči reći NE, ništa se ne trpi u nedogled. No, dokle
god postoji otpor prema trenutnoj realnosti – rešenja biti neće, šta god radili izokola... o
čemu pričah u „uvertiri“. Ništa nema smisla ako se MI ne napregnemo da izgletujemo
sebe iznutra što zaista, nevezano za ovaj ili onaj aspekt, MOŽEMO uvek. Nije
mali posao na kom se neće posrnuti bezbroj puta, ali nedovršeni su samo oni
poslovi koji nikad nisu ni započeti. Imate mnogo više snage nego što mislite!
Znate li da kad bi se odmotao naš DNK imali bismo oko 17 karti do Plutona i
nazad? Nije li to fascinantno?
Hteli biste da promenite karijeru, ali vam roditelji od po
70-80 godina ne daju pristanak, podršku? Mogu do sutra ujutru da vam čantraju, da
vas zasigurno nerviraju, ali ipak VI JESTE SLOBODNO BIĆE – nisu vam oni
objektivna blokada na putu do zacrtanog cilja, nego vas izjeda crv sumnje da
nećete uspeti, da će nešto krenuti po zlu. Roditeljska nepodrška je odličan
alibi. Posle izvesnog vremena, svalite im krivicu: „zbog vas nisam to uradio/la
i vidi gde sam sada?“ Iako su vam postavljali kozliće, otežavali sve, potezali
kojekakve manipulativne taktike, uslovljavanja... NISTE ničije robovlasništvo, niti
nezaštićeno dete koje je prepušteno na milost i nemilost drugima. Naprosto niste
imali hrabrosti da se zauzmete za sebe, da rizikujete, te i proverite {vremenom}
gde biste zaista bili da jeste učinili to što htedoste. Možda su roditelji bili
u pravu, ali i to biste proverili. Ovako, kajete se na tenane. Poslušni smo iz
ljubavi. Pokorni iz straha. Ne zaboravite i na taj detalj.
Ako popijete sočnu uvredu, na konto bilo čega, jasno vam je
i odakle je potekla – iz tuđe frustracije. Ono što osoba A kaže o osobi B, više
govori o osobi A nego o osobi B. Šta reče Tolstoj? „Duboka reka neće se
zamutiti ako u nju baciš kamen. Tako je i sa čovekom: ako se ljuti zbog uvreda,
onda on nije reka, već bara“. Hitler je bio diktator, ali opasno frustriran kao
jedinka za sebe sa više disfunkcija polnog organa. Je li klanje ljudi izlečilo taj
problem? Ne. Kad je to jasno, baš vas briga da li će neko vaše ćutanje ili
nedostatak reakcije na uvredu okarakterisati kao slabost. Znate da NISTE slabi
i tu se sve završava – ne treba vam potvrda od slabića. Citiraću vam i deo iz
jednog akatista: „Razum od Boga podaren
ti, u prividnom bezumlju sakrila si; u metežnosti velikog grada kao pustinjak
živela si, molitve svoje neprestano Bogu uznoseći... Rečiti govornici ne behu
kadri razumeti da si ti bezumljem svojim bezumlje sveta ovoga razobličila, i
nemoći svojom jake i mudre posramila...“
Bez obzira koliko nas drugi i poštovali, cenili zbog koristi
{ma kog tipa} koje imaju od nas, time nam pružaju, kako kaže Robert Hartman,
ekstrinzičnu vrednost – vrednost koju mi predstavljamo za njih. Ja vidim svoju
lepotu u Tebi – reče nam divni Rumi. Drugi nam ne mogu, voleći nas, dati intrinzičnu
vrednost – koji mi predstavljamo za sebe. Ona postoji sama za sebe. Vi ste njen
glavni i odgovorni urednik; osećate se dobrim ili zaslužnim zato što VI
smatrate da ste takvi, ne zato što vam bilo ko daje tu potvrdu. Ne ulazimo sada
u ispravnost toga. Naglašavamo samo da na nju ne utiče ničija pohvala niti
uvreda. Nikakav uspeh ili neuspeh. Tako bar kaže ćitap stručnih lica.
Zato: sticanje tuđe ljubavi, poštovanja, naklonosti (...) ne
mešajte sa svojom ličnom vrednošću. To je samo deo vrednosti koju dobijate iz
spoljašnjeg sveta, a on ima svoje lične kriterijume. Vrednujem pamet, vi ste
pametni, pripisujem vam tu vrednost jer je JA smatram vrednošću. Možda ne i VI sami. Zato ni komplimenti nekad nemaju vajde. Najbitnije je da razlučite ove
dve „kategorije“ vrednosti i da ih ne izjednačavate. Samo tako i slabi
preterana želja za tuđim priznanjem, ljubavlju, aplauzom, komplimentom... što
ume da se izazove ozbiljne probleme. Vremenom ćete primetiti da se lakše DIŠE,
da je lakše prihvatiti sebe, a i samu stvarnost u kojoj ste, ma koliko teška
bila.
Nemate ljubav za kojom silno vapite? Ta ne možete je
stvoriti nasilno! A zašto smo toliko i opsednuti tim nedostatkom? Iako je
prirodna potreba svakog čoveka, ako je opsesija – nezdrava je. Neretko je u
poleđini toga želja da njom nahranimo svoju unutrašnju vrednost, koju možemo
posedovati i bez te ljubavi. Kada i to uvidite, ne pristajete na bofl emocije i
pseudo odnose kojima pridodajete nepostojeće dimenzije. Bez kajanja ćete
odgurnuti deset udvarača, jer naprosto znate da oni zaista nisu za vas, niti su
vam neophodni kao injekcija samopouzdanja. Čekate pravog, kog ćete i sami
VOLETI. Nije sva sreća u primanju. Naprotiv. Samoća ne boli samo ako možete biti sami sa
sobom u miru. A to upravo i znači da ste prihvatili sebe, nije vam neugodno u
sopstvenom društvu (niste usamljeni). Jedino tada neće ni drugima biti u vašem.
Međutim, ima još jedna bitna stvar na koju psiholozi skreću
pažnju. Čim krenemo da mislimo u terminima lične vrednosti, automatski
razmišljamo i o terminima lične bezvrednosti. Na primer: ako kao svoju vrednost
postavim kreativnost – ona ne može baš postojati u kontinuitetu, niti biti na
najvišem nivou. Mogu da ustanem na levu nogu, da se razbolim... nešto će
uticati već na njen deficit. Mogla bih siliti sebe da je kako znam i umem
IZVUČEM napolje iz sebe, ali kako neće pa neće – eto mi frustracije. Osetiću se
bezvrednom samo zato što sam kreativnost SAMA vezala za svoj lični kvalitet, koji
meni daje osećaj da vredim. Vi biste postavili nešto drugo na svoj pijedestal.
Tu vidimo koliko se razlikujemo, jer moj problem – vama je smejurija; meni – vaš.
Intrinzična vrednost je kantovska rabota, nedefisan pojam,
zato nije mudro preterano pokušavati da je definišemo. Svodi se na
elementarnost: živi ste, postojite, imate svoju svrhu. Ne zaboravimo: šta god
da smo, kakvi god da smo, smrt „poklonu u zube ne gleda“. Život koji nam je dat
jeste naša najveća vrednost. Čim smo ga dobili na raspolaganje – zaslužili smo
ga. To je dovoljno da pothrani unutrašnju vrednost.
Ovo nipošto ne podrazumeva da ne
treba da radimo na sebi, korigujemo svoje mane, saslušamo tuđe
mišljenje, savet... Jednostavno, kada razdvojimo
unutrašnju od spoljašnje vrednosti, lakše nam je da konačno sebe PRIHVATIMO. To je poenta cele priče i to je baza –
prvi korak u svakoj vrsti self helpa. Samopouzdanje i samopoštovanje su nešto
drugo, lestvica iznad koju mnogi nikad ni ne dosegnu. Samoprihvatanje
{prvi korak} može dostići svako, ako odluči. Bar tako kažu stručni psiholozi
racionalno-emotivne terapije sa mnoštvom izlečenih pacijenata iza sebe.
Probajte, možda se prijatno iznenadite pragmatičnim vortexima!
with love,
Cat
Jao, darling, koliko smo te cekali... vredelo je, kao i uvek... cmok
ОдговориИзбриши