 |
| Eugenia Loli |
Kao prva
asocijacija za nadolazeći plutonski pun Mesec u Jarcu (9.jul, 05:06:31h)
nametnula mi se „Jesenja Sonata“, film o kompleksnom odnosu majke i kćerke.
Najpre dijalog (suočavanje) između Liv Ulman (uloga kćerke) i Ingrid Bergman
(uloga majke):
„A mother and a daughter, what a terrible combination of feelings and confusion and destruction. Everything is possible and is done in the name of love and solicitude. The mother’s injuries are to be handed down to the daughter. The mother’s failures are to be paid for by the daughter. The mother’s unhappiness is to be the daughter’s unhappiness. It’s as if the umbilical cord had never been cut. Is it so? Is the daughter’s misfortune the mother’s triumphs? Is my grief your secret pleasure?“ – Evin (Liv Ulman) monolog
Duševna kolonoskopija preti milom ili silom, a vaseljenska doktorska ordinacija kaže da je trenutak da se ukloni „tumor“ (auto/destruktivne emocije) sa vitalnih organa, pre galopirajućih „metastaza“. Kao i u svakom začetku lečenja, bolovi su neizbežni. Pijete onaj gadan sirup od luka, al’ morate – kašalj uguši... i bez kmečanja pred prvom injekcijom istine! Njeno obelodanjivanje je tu kako bi nas provelo kroz suočavanje sa glibom, svih vrsta, a time nas upravo i inspirisalo da ga odstranimo. Najpre U sebi. Životne ćelije se moraju detoksikovati ako ste voljni da vas obslužuju još dugo dugo. Uostalom, stalno nam pričaju da je stres okidač raznih bolesti, no prema brojnim istraživanjima lekara, psihijatara i psihologa primarno onaj koji je u strogoj korelaciji sa emocijama i emotivnim disbalansom. Još je Vilijam Džejms u svojoj revolucionarnoj teoriji iz davne 1884. govorio o uticaju psihološko emotivnih trauma na zdravlje. Prema drugim studijama primećeno je da se, recimo, depresivnost umanjuje kada postoje fizičke tegobe nekog tipa, što je isto zanimljivo. Zdrav spolja nije nužno zdrav iznutra. Kad već spominjem bolesti, ako postoji predispozicija nasleđa određene – postoji predispozicija nasleđa same traume koja je nju (kao uzrok) prvobitno izazvala, ko zna na kom kolenu. Nije sve u lično stečenim traumama već i transgeneracijskim, koje pulsiraju u našim ćelijama. Tema nam je vrlo složena.
Bilo da ste
muško ili žensko dok se sa majkom „ne pomirite“, kakva god da je ona (ili je
bila) i kakav god sukob (direkni ili prećutni) da imate, nećete biti emotivno
ispunjeni u partnerskom odnosu. A tim činom najverovatnije pravite (umesto
majke) primirje sa bakom... ili askurđele sa kurđunom. Zavisi ko je pre vas
praktikovao opraštanje, te i koliko zapravo posla imate. Zadržaćemo se na
najličnijem. Svaljivanje krivice zaista nema konstruktivnu svrhu, koliko god da
vas je neko zaista oštetio. Prvo tu žabu morate da progutate.
Jung (konjunkcija Meseca-Plutona u Biku) jeste bio u pravu kada je rekao da svaka
majka nosi u sebi svoju kćerku, a svaka kćerka svoju majku. Koliko god da
su one „spolja“ drugačije, samo prividno jesu. U srži: ne. Znamo i da su
ekstremi uglavnom dve strane iste kovanice. Ugušeno dete (osoba) može krajnje
podsvesnim mehanizmom da privlači nestabilnog partnera sa kojim je teško
uspostaviti bilo kakvo intimnije vezivanje, iako ga želi u svesnom delu psihe;
ili naprosto podražava koncept: guši ili privlači ugušivače (koji su možda
ogledalo majke). Stoga, kako imamo pupčanu vrpcu između majke i kćerke, imamo
je i između oca (čukundede, kurđupa, parđupana....) i modela partnera. U
astrologiji je tako oduvek, a srećom i nauka se upregla da doprinese potvrdama.
Za početak se treba pozabaviti vlastitom najdaljom prošlošću:
periodom do porodilišta i periodom od porodilišta do okvirno 6. godine života. Emotivne
traume koje tada nastaju (ako nastanu) su one koje imaju najveću moć zakona
privlačenja (dramatičnih iskustava tokom života). Ljubav zaista na usta ulazi –
samo što tu misao treba dublje protumačiti.
Hranu smo
prvu fiksirali za primanje ljubavi i prihvatanje, od trenutka kada je majka
počela da nas hrani svojom krvlju, ali i mislima, emocijama, unutrašnjim
previranjima! Fetus nije činio ništa da zaradi hranu – za njega: ljubav. To ume
kasnije da vodi brojnim oblicima uslovljavanja, koja ako se otrgnu kontroli
mogu postati veoma pogubna i odražavati se na raznim nivoima u životu odrasle
osobe (nekad deteta).
Kada se beba
rodi i sisa, ona kroz mleko uspostavlja i svoju prvu emocionalnu vezu, a majka je uverava da ga (mleko-ljubav) zaslužuje bezuslovno. Time joj
stvara inicijalni osećaj emotivne sigurnosti i lične vrednosti. Ovo je idealan
slučaj, pravog „blagostanja“. Ni postporođajne depresije nisu nešto što
nasumično pogađa pojedine žene, kao i sama neplodnost. Ako majka ima
(pod/svesne) otpore prema dojenju (koji mogu izazvati i sam nedostatak mleka, a
problematika i toga može biti vrlo duboka), prolazi kroz frustracije i patnje –
beba to isto oseća ali i prihvata kao nešto vlastito (što nije, niti majka to
želi doslovno preneti) – sa čime se kasnije u životu krajnje nesvesno identifikuje.
Da li se toga sećamo? NE.
Danas nije
nikakva novina da podložnost depresiji ili anksioznim poremećajima deteta znatno
rastu ukoliko je trudnica bila izložena stresu. Intimni (unutrašnji) život
majke kao jedne žene i individue tokom/nakon trudnoće je od ogromne važnosti za
sreću deteta (jednog dana zrele ličnosti). Pozadina onog što smo upijali tokom
boravka u stomaku može biti različita. Imamo neželjenu (ili prinudnu) decu koja
znaju da to jesu i onu koja ne znaju, ali podjednako prolaze kroz isti osećaj
nedostatka majčine ljubavi (refleksija je u emotivnim odnosima), najčešće nesvesni
(i jedni i drugi) da ga nose u sebi. Nije nužno da će nam biti uskraćivana
briga, pažnja, ljubav kada dođemo na ovaj svet i kasnije tokom odrastanja.
Uostalom, to radimo i iz stečene navike i sa svojim partnerima, zar ne.
Pre nego što
nastavimo dalje: imajmo odmah u vidu da je majka bila nekada beba u bakinom
stomaku. Nije ona začetak „problema“, premda ponekad ume da ga dodatno
zakomplikuje usled bežanja od sebe same. Mi imamo dužnost da jedni druge
oslobađamo ali to uglavnom ne radimo, te se obruši na prvi najjači kosmički
stub (u porodici).
Faza
odrastanja do okvirno 6. godine je podjednako kritična. Izloženi smo plimama i
osekama najdublje podsvesti, brojnim uticajima iz okruženja, te smo i
najprijemčljiviji stvaranju emotivnih trauma raznih vrsta. Upijamo sve kao
sunđeri, intuitivno, no ne razumemo i ne umemo da procesuiramo sadržaj. Stoga
potiskujemo traumu. Ubrzo je u potpunosti zaboravljamo, što ne menja činjenicu
da je i dalje prisutna u nama kao odraslim jedinkama. Možda se uopšte ne sećamo
dešavanja iz druge godine života iako smo učestvovali u njemu, ali baš je to krucijalan
momenat stvaranja nečeg traumatičnog za nas sa čime se danas borimo.
Osvešćujemo to kroz ljude, situacije, razna neprijatna, frustrirajuća, bolna iskustva. Često nam ništa nije ni jasno...
jer „šta sam Bogu zgrešio/la?“
Boginja
Cerera, veoma važna i odgovorna za našu sudbinu u stomaku, ali i period do okvirno
6.godine, govori nam između ostalog i o smrti: kako se nosimo sa gubitkom (čega
god se isti ticao) tj. njegovim patologijama. Postoji bezbroj primera da kada
imamo Mesec/Cerera/Pluton tešku kombinaciju (slučaj našeg punog Meseca) imamo i
trudnicu u crnjini: bilo da je izgubila nekog u porodici (majku, baku...) pre
začeća ili tokom trudnoće. Ako ona ne može da iznese gubitak na „normalniji“
način, sama beba dobija u startu životni izazov, a ponekad se i doslovno ponovi
isti scenario. Osoba (beba), recimo, može imati morbidan strah od gubitka,
sklonost da ga konstruiše unapred, da pokušava na sve moguće načine da mu
utekne... i baš zato: isti će je zaskakati. Zasigurno sledi suočavanje sa mini
„smrtima“ kroz život da bi se sagledala njihova svrha, razumeli ciklusi
umiranja i ponovnog rađanja, te i oslabili majčini otpori (prema gubitku).
Bezbroj
ljudi ne ume da otpusti destruktivnu emociju (ma kog tipa), posebno da u dubini
duše iskreno oprosti (nebitno kome i za šta tačno) što je veoma važno – ne samo
zbog nas nego i potomstva nam u najavi. Nemamo uvek doslovno imitiranje
identiteta roditelja niti katastrofalne porodične drame (da ne bude zabune). Uzmimo
kao primer ljubomoru majke koja je usmerena prema drugim ženama (to može biti i
lukavo prikriveno). Kćerka takve majke (kao žene) ne mora kao ona, naprotiv,
ali će privlačiti istu ljubomoru (jer u njenoj je krvi) spolja: kroz druge žene
(prijateljice, poznanice...) ili čak muškarce (apsolutno i oni mogu biti
ogledalo majke). Saplitaće je ljubomora, unesrećivati na putu... jer jeste
pogubna. Samoj majci kao posmatraču te tragedije može biti veoma žao što kćerku
snalazi šta snalazi (prirodno je da majku najviše boli patnja deteta), možda
neće razumeti zašto je to tako (šta je moje dete krivo?) kako je potpuno nesvesna
da je tome doprinela (ko zna kada). Jednostavno, svaka majka ima moć da sebe oslobodi
dela bremena sa kojim se (čega god se ticao) nikada nije suočila niti izborila,
tako što će ga „prevaliti“ na kćerkina pleća; ona će odrađivati umesto nje
(jednog dana). No, verovatno će tako i majka naučiti koliko je izvesna emocija
zapravo pogubna, dok bude gledala kako je trpi onaj nedužan. Zato: kada mrzite
Milicu ili Milana, mrzite i sebe u najavi (svoje potomstvo).
Da li nužno
znamo šta sve obitava u majci ili ocu? Teško. Roditelj ima kontrolu nad svojim
ponašanjem i unutrašnjim svetom – pred svima. Ljudi umeju maestralno da
prikrivaju mnogo toga i pred najbližima (decenijama). Svi smo tome svedoci.
Preslikavanje je najjednostavnije za sagledati, ali nije najzastupljenije.
Kontrol frik nije samo onaj doslovan tip (potpuno predvidiv i kristalno nam
jasan) nego i „super kul“ mama – najbolja prijateljica (čak i vaših drugarica),
imaginarna devojka/supruga vašeg dečka/supruga (u sve lejere intime neukusno upoznata),
vaš IDOL neosvešćeni koji se vrlo moguće (nesvesno) takmiči sa vama kao ženom.
Rivalstvo između majke i kćerke psiholozima nije retka pojava, ali se ono retko
ispoljava tipično kao između dve nepoznate žene. Pun Mesec nam i na to skreće
pažnju, ali i na preteranu brigu koja nije uvek briga, već potreba za
apsolutnom kontrolom. Na stranu onog nama poznatog, uvek dođe
trenutak/situacija gde počnete da primećujete naznake nepoznatog, uklapate
puzle... te i shvatate ko je čije ogledalo u vašem ličnom okruženju, a mimo
porodice. Apsolutno SVI jesu nečije ogledalce iz našeg rodoslova. To nije uvek
jednostavno sagledati. Morate dobro da se napregnete u analiziranju, a i
istraživanju prošlosti.
Kada postoje loši obrasci po pitanju odnosa majke i deteta
(sagledavajući ga od same trudnoće) i
načina na koje je dete odgajano, dolaze razni kompleksi vezani za: princip
vezivanja, bezuslovnu ljubav i prihvatanje, osećaj lične vrednosti (u kontekstu
voljenosti), samopoštovanje, patologiju gubitka (smrt, odbijanje, napuštanje,
patnja, gnev, osvete, mržnja), privrženost ili odbojnost, kontrolu nad decom
ali i doslovno posedima (imovina), deljenje, puštanje i otpuštanje, komplekse u
vezama... Potom su tu i problemi vezani za trudnoću, dojenje, ovulaciju; menstruaciju
i menopauzu; abortusi, pobačaji... Bulimija, anoreksija i razni poremećaji u
metabolizmu idu iz nezdravih emocionalnih veza stvorenih u okviru bazične
porodice (akcenat je primarno na relaciji majka-dete). Odrasla osoba sebe može
kažnjavati na potpuno nesvesnom nivou i na razne načine.
Međutim,
veoma je VAŽNO naglasiti da doživljaj majke kao majke nije identičan kao
doživljaj deteta majke. Treba znati i KAKO voleti određenu osobu da bi ona
zaista osetila tu ljubav (ne boli), a da bismo to umeli – moramo je prvo RAZUMETI.
Šta kaže nauka?
Naučne studije su dokazale da nije sve stvar „oponašanja“ uzora. Psihološka trauma iz najranijeg uzrasta (a na nju može uticati i rat) ili baš prenetalna, uslovno rečeno, menja DNK. Traumatično iskustvo koje smo potisnuli u najdublju podsvest ostavlja tkz epigenetske tragove na genetskom kodu, što utiče i na „ponašanje“ pojedinih gena. Mozak agresivnog čoveka nije identičan kao mozak neagresivnog čoveka.
Mnogo
istraživanja je rađeno, najpre eksperimentalnih na glodarima (premda postoje i
nehumanija: na deci). Mužjaci su prvo istraumatizovani (odgajani u agresivnoj
atmosferi), potom su ih (kao odrasle) zbog oplodnje spojili sa ženkama – prema
kojima su ispoljili agresiju. Ženka je odmah izolovana. Potomci, iako su živeli
u neagresivnom okruženju (nisu ni videli svog biološkog oca), kada su polno
sazreli – identično agresivno su se ponašali prema ženkama. Sama ženka (majka)
kao partnerka agresivnog mužjaka pokazala je drugačije ponašanje nego ženka
koja ga nije imala. Doživela je promene unutar sebe, te sama uticala na
odrastanje svoje bebe podjednako kao i otac. Tako je i sa ljudima.
Zato: ako
postoji porodično nasilje, ma kog oblika (mentalna/emotivna tortura, fizičko...),
ogromne su šanse da se obrazac ponavlja, ne samo zbog imitacije uzora: otac
nasilnik – sin nasilnik ili partner (ako govorimo o ženi čiji je otac
nasilnik). Ako je otac pretrpeo traume u detinjstvu (ili bio na ratištu, u
logoru... ili pak njegov otac), zasigurno da prenosi epigenetske promene na
dete, iako ne mora nužno on ispoljiti agresiju, ili ne na direktan način ili ne
na svoje dete... što ne znači da neće neko to učiniti u daljem POTOMSTVU.
Ponekad naprosto postoji „preskakanje“ nekog kolena. No, to što naš čukundeda
nije više živ, ili mu ni ne znamo ime, ne menja stvar da je u nama, sa svim
svojim traumama koje pulsiraju u našoj krvi. Samo je pitanje kada će biti
pritisnut okidač.
Međutim,
jasno vam je da sami SADA, i kao roditelj i kao neroditelj, utičete na
strukturu svog DNK (sa svim svojim emocijama koje uzgajate upravo ove sekunde)
– možete to činiti POZITIVNO ili NEGATIVNO. Presecanje dugo ponavljanjenog
obrasca jeste teško, obično su ogromna iskušenja prisutna kada se odjednom
pojavljuje neko ko suočava i pokojne sa onim od čega bežaše u zemaljskim im
životima. Ponekad njihove duše nisu umirene i delom lutaju, ne idu baš odmah
natrag „kući“ spremajući se za novu avanturu (ili popravni ispit). To bi vam
opet šaman naširoko pojasnio. A nije ni retkost da se dva ratna neprijatelja
sastanu kao ljubavnici, ako smo to Gore odlučili (prethodni tekst → ZAŠTO BAŠ JA?).
Da li treba kriviti? NE.
Isti problem
koji imate „zbog“ nekog u rodoslovu, možete sami isprojektovati na svoje
potomstvo, zakomplikovati sve dodatno. Ako vi imate hrabrosti da se suočite sa
svojom, recimo, sebičnošću i da je korigujete, ne znači da je svako ima, da ume
itd. Svakom je svoj problem najveći. A možda vi presecate obrazac tog
ponašanja, koji se ko zna koliko dugo prenosio, baš zato što ste uvideli na
„lošem primeru“ da je to neophodno i da je rešenje u suprotnom pravcu – na čemu
isto treba biti ZAHVALAN. Probajte da se izmestite iz svog ležišta i sagledate
nešto iz TUĐE kože, i dalje imajući u vidu da ni vaš roditelj nije PRVI
pokrenuo lanac. Koren je isti, manifestacije uzroka su drugačije, čak i kada
deluje da nema dodirnih tačaka. Privid. Zato morate tražiti UNAZAD odgovore.
Rešenje?
„Što više razumemo, to više volimo.
Što više volimo – to više razumemo. To su dve strane iste kovanice – iste realnosti. Um ljubavi i um razumevanja jedno je te isto.“
Što više volimo – to više razumemo. To su dve strane iste kovanice – iste realnosti. Um ljubavi i um razumevanja jedno je te isto.“
Kada
razumemo i volimo, naš duh ne vidi ništa da kritikuje niti zamera. Praštanje
dolazi sasvim spontano i odvija sve čvorove!
with love,
Cat
E pa, volim te :) Ona stvar koja je kod tebe predivna, i izdvaja te od mora drugih, je sto si ti ne samo astrolog, vec i umetnik, pisac, psiholog. Taj dar da savetujes, bez da das direktan savet, vec nateras ljude da razmisljaju o sebi, retko ko ima.Veliki zagrljaj <3
ReplyDeleteHvala ❤
DeleteBravo.Sve pohvale za tekst:)
ReplyDeleteHvala ⭐
Delete