O biseksualnosti, koja se javlja od najranijeg uzrasta, svedoče njeni tinejdžerski dnevnici: od  prvog zaljubljivanja u madmoazel Brego {kod koje je pohađala časove francuskog jezika} i prve veze sa profesorom violine. Iako je izjavila da su žene bile „bolje“ {ne čudi sa slabim postavkama njenog Sunca i Marsa}, smatrala je da se sa njima ipak ne može živeti. Brak i materinstvo se nisu ponajbolje uklapali u Marlenin društveni život. Imala je samo jedan brak sa Rudolfom Ziberom, kog je upoznala tokom snimanja filma „Ljubavna tragedija“ (1923), i koji se okončao njegovom smrću. Rudolfa je više doživljavala kao svog brata nego supruga. Odnos im je bio više prijateljske prirode i veoma liberalan. Sa trudnoćom nestaje strast, te su oboje, bez ikakvih međusobnih laži, uživali u svojim vanbračnim vezama. Dom je bio otvoren za sve, pre svega Marlenine ljubavnike. Rudi je umeo da preuzima ljubavna pisma koja su pristizala na njihovu kućnu adresu, u kojima je neretko bila oslovljavana sa „the perfect one“, da ih čita i arhivira. Ona je pomagala njegovim partnerkama koristeći svoje, poput Džozefa Kenedija, tadašnjeg ambasadora, od kog je tražila da (Rudijevoj) Tami Matul sredi pasoš, kako je njen ruski bio beskoristan i nije mogla da putuje. Kćerka, koja je sama bila svedok mnogim dešavanjima, imala je status „sluškinje“ (postavka Marleninog 5. polja prilično o tome otkriva). Da bi sačuvala mir, ćutala je i radila ono što se od nje očekivalo. Svuda se kretala sa majkom, brinula o njenoj garderobi, umesto nje potpisivala fotografije fanovima; ostala izolovana od svoje generacije, i bez prijatelja. U jednoj od biografija pisala je da je Marlen dopustila da je dadilja siluje kada je imala samo 13 godina, da je bila emotivno distancirana žena, čak i šizofrena...

Na kritike o nemoralnom ponašanju (Jupiter u padu, u konjunkciji sa Saturnom) Ditrihova se nije previše obazirala. Spisak ljubavnika je šarenolik i vrlo dug: Džejms Stjuart, Frenk Sinatra, Kirk Daglas, Čarli Čaplin, Greta Garbo, Jul Briner, Džozef i Džon Kenedi, Mercedes de Akosta, Edit Pjaf, Žan Gablin, Džon Gilbert... samo su neke „reckice“. Demantovala je nagađanja nje i Hemingveja, naglasivši da je on jedini muškarac koji nije hteo da spava sa njom. Kada ju je kćerka pitala zbog čega je izmenjala tolike partnere, rekla je: zato što su tražili. Nije to bila stvar puke fizičke privlačnosti, koliko pitanja moći. „Oduvek sam volela gej i impotentne muškarce! Oni su fini, a možete i da spavate.“ – izjavila je jednom prilikom (verovatno iz svoje konjunkcije Marsa-Saturna, a i opozicije Sunca i Neptuna – vladara Desc); a da je to i mislila potvrđuje njena kraća veza sa Remarkom. Kad joj je na jedvite jade rekao da je impotentan, bila je oduševljena! Sa njim je bila dok je pisao „Trijumfalnu kapiju“. Nakon raskida i završtetka romana, dodao je posvetu za „M.D“.