(…) (…)

Epoha sveopšte konfuzije na čijem talasu plovimo uporno zagovara ljubav prema sebi (stvarnost demantuje njenom hiperinflacijom), pomalo i pothranjuje narcisoidnost, a paradoksalno nas u kontinuitetu opominje da ne smemo (?) biti to što zaista jesmo – ukoliko nemamo overeni pečat javnog mnjenja na imaginarnom dokumentu! Obilje kontradiktornosti nam se servira svakodnevno, premda umeju da nam promiču ispred nosa. Uostalom, da je tako pokazuje sam život činjenicom da kolektivno nikad frustriraniji sobom, te i međusobno, ne bejasmo! Ni silne nule na računu, burme na prstima, IG prepun fotografija sa putovanja... i ostali „dokazi“ da ste prošli prijemni da valjate nečemu pod kosmičkim svodom – ne pomažu! No, tako to i biva kada, da parafraziram Smita, kupujemo stvari koje ne možemo da priuštimo, novcem koji nemamo, da bismo impresionirali one koji nam se ne dopadaju, koje ne cenimo, pljujemo... {ne kaže se zalud da su nam „hejteri“ najverniji „fanovi“}.

Magazini i mediji nam diktiraju must have aksesoare; guše nas sa {varijabilnim} dimenzijama i oblicima grudi, nosa, usana... koje je nekakvo „kompetentno“ NN lice postavilo kao „haute couture“ {ove/one} sezone. Mi se zanesemo u besomučnom pokušaju da štikliramo sve stavke na to do listi od kojih „zavisi“ naša sreća, te smetnemo sa uma da su, recimo, stare holivudske dive, poput Džen Harlou, tridesetih godina 20. veka furale nedostatak obrva, tj. iscrtavale najtanju liniju u obliku mesečevog srpa. To, trenutno (!) demode, ih nije sprečilo da nađu kakvog dobrog baju... ali sa druge strane nije ni pomoglo svima da ga pronađu sa tadašnjom IN fasadom! Naravno, sve bi bilo lepo i skroz u redu da smo mi, kao konzumenti svega navedenog, uspeli za početak da savladamo svoj JMBG; da sve što nam se poručuje i nudi radimo isključivo iz najličnije {iskrene} želje i zbog sebe – a ne trač partije očajnih domaćica iz zgrade. Razlika je enormna! Da li trljamo bršljan svakog bogovetnog dana da bi celilut nestao jer užasava NAS, ili to činimo da nas partner ne bi ostavio zbog istog? Najnoviji iPhone na stolu napucanog kafića, koji će videti nepoznati i nebitni vam ljudi, ne menja činjenicu da vam je frižider prazan {treba isplatiti silne rate za to čudo od telefona}, iako dotični očevici misle da živite u glamuru. Šta imate konkretno od njihove potencijalne zavisti, u neznanju i na blic? Suprug prestao da vas vara zbog toga? Šta biste tek radili da ste u belome svetu gde je famozna marka posed gotovo svakoga? Prst na čelo, iskren odgovor.

Sa druge strane, razni life-vodiči, koji rastu kao hibridne pečurke nakon kiše, sapliću nas na svakom ćošku sa INSTANT savetima: kako da budemo i posedujemo apsolutno sve što zamislimo, kao i obećanjem da to zaista možemo... ove sekunde! Poneko nas čak i izgrdi na kvarno jer ne umemo taj prost pasulj da skuvamo, ili krajnje nesvesno izazove dodatni osećaj očaja i krivice u nama, jer smo i dalje u shitty okolnostima. Malo li je što sebe, svoje sposobnosti i kvalitete, umemo da unižavamo i bespotrebno? Gde piše da nije prirodno da plačete, dok vam krokodilske suze same lete niz obraze jer ste se našli na sahrani svog najboljeg prijatelja? Šta ćemo sa onim potisnutim emocijama koje mogu da izazovu kvržicu na dojci? Ne odmah, al’ jednog dana... zavisi koliko đubreta je gurnuto pod tepih. Logično: nakon silnog truda i isprobavanja svih „spoljnjih“ metoda – padnete u pasivnu, još dublju, depresiju. Rešenje jeste u unutrašnjoj metodi, ali to je već staza gde ima i šiblja koje će poderati kolena...

Kada sve sumiramo i ozbiljno razmotrimo, dođemo do jednostavnog zaključka: preturili smo se na milu nam planetu Zemlju sa misijom da ispunjavamo koječije i kojekakve kriterijume, vrlo promenljive, a sve zarad dobijanja potvrda od strane drugih o „sopstvenoj“ nam vrednosti. O njoj danas govorimo zbog aktuelnih julskih tranzita.

Opozicija Saturna i Sunca (← link do prethodnog teksta) nam je udarila na najslabije tačke, ojadila nam samopouzdanje i samopoštovanje, rekla nam: NE, ne može! Ipak, Kosmos uvek nudi i rešenje, govori nam KAKO može! Normalno, prvo utvrdimo problem, te ga rešavamo.

samoprihvatanje, samopouzdanje, samopostovanje

REŠENJE

Da biste se bolje osećali, na pragmatičan način, sve što treba da učinite {premda je to i najveći POSAO}, i što doslovno može apsolutno svako, jeste da naprosto prihvatite sami sebe. Tek nakon tog „jezivog“ koraka, slede korekture svega što je neophodno – menjate štošta, gradite samopouzdanje, jačate samopoštovanje... sa čime se pokreće lanac brojnih promena u konkretnom životu. Jedino je tako i opravdano očekivati prihvatanje od strane drugih – koji su takođe sami sebe prihvatili. To su dva osnovna uslova. Sličnosti se privlače. Ne nasedajte na ustaljenu frazu o suprotnostima. I kada deluje da je tako – NIJE, kada se dublje sagleda koncept ogledala. Ako sam ucveljena Venera, naravno da ću da privučem ucveljenog Marsa, premda može spolja izgledati „snažno“. Naše ucveljenosti ne moraju biti identične, ali su nam zajednička baza. Ako ste voljni da rastete, ne možete to pored osobe koja to ne želi, ne ume ili vas naprosto sputava. Takođe, ne morate tu da pravite kompromis, ako uopšte želite da budete srećni. Nesrećni zasigurno nećete ni drugome doneti ništa dobro. Čak i da uspete, biće nedovoljno, koliko biste zapravo mogli pružiti.

Plašite se osuda, odbacivanja, uvreda? Apsolutno sve to možete tumačiti samo kao sugestije: za prihvatiti ili odbaciti. Onaj koji to sprovodi nad vama, neka nastavi, jer ima pravo da to čini. Nigde ne piše da ne sme. Nigde ne piše ni da VI nemate pravo da okrenete glavu u drugom smeru, te sve što čujete na levo uho – prosledite kroz desno, a da vas nije ni najmanje okrznulo. Setimo se i Aristotela koji nas opomenu da postoji samo jedan način da izbegnemo kritiku, a to je da: ne radimo ništa, ne govorimo ništa i jednostavno budemo: NIŠTA! Naravno da nikom nije prijatna kritika, niti je svakome mrav – slon. Da li imate u vidu i KO vam je upućuje? Bezbroj puta smo se svi našli u situaciji da nas unižava osoba koja nam nije ni do nožnog palca {što jeste tipično baš za takve persone} i iako to znamo – dopustimo joj da uspešno sprovede svoj cilj. Zato što iznutra nesvesno i subjektivno osećamo da je u pravu, dok razum govori da nije. No, čantramo i bacamo drvlje i kamenje na homo neanderthalensisa koji nam je pomerio sve organe u telu. Zapitajte se onda zašto je uspeo tome. Verujete SAMI da ste homo habilis!

Ne znači da je uvek drugi u pravu, a ni da ste vi. Neka bude da jeste. Ako znate da ste rekli istinu biće vam žao što vam drugi ne veruju, jer zasigurno je govorite iz dobre namere, da sprečite još poginulih od masakra tuđe laži... boli vas što ne uspevate u misiji. No, skepsa i nepoverenje drugih ni najmanje NE utiču na činjenicu da jeste bili iskreni, niti utiču na samu istinu po sebi, koja je najnenametljivija dama. Stoga, da li ćete početi da se osećate kao lažov jer deset ljudi tako kaže? Nećete. Postoje i profesionalni lažovi, pa ih nešto baš i ne potresa ta činjenica, zar ne. Javni lopovi, piše se o njima po žutoj štampi, mirno spavaju „pravedničkim“ snom. Kako – ne znam, ali je tako. Ljudi sa Daning-Krugerovim sindromom? Šta god mi mislili o njima, njih lično to ne dotiče; imaju kognitivni poremećaj, te nisu u stanju ni da sagledaju svoje greške, što ih ne sprečava da se osećaju superiorno po pitanju onog u šta se nimalo ne razumeju. Kad je već tako – UGLEDAJTE se na njih – u KORISNE SVRHE. Ako oni cene sebe, što vi ne biste mogli sa daleko većim potencijalima?

Vaša unutrašnja vrednost, kakva god da je, isključivo zavisi od vaše odluke da je posedujete. Možete da budete siromašni, ružni, izvrgnuti ruglu sa svih strana... i uprkos svemu {što vam i drugi pripisuju kao vrednost} – da se SAMI osećate vrednima {iznutra} više nego bilo koja holivudska ličnost, koju svi obožavaju, koja briše guzu dolarima, šeta sa najboljim frajerima... Ko god da ste, kakav god život vodili, kako god izgledali – kad legnete uveče u krevet, ležete sami sa svojim strahovima, sumnjama, patnjama... Da li to neko zna ili uspešno prikrivate, posve je nebitno. Ne menja činjenicu da je sve to i dalje prisutno.

Kad se nauči reći NE, ništa se ne trpi u nedogled. No, dokle god postoji otpor prema trenutnoj realnosti – rešenja biti neće, šta god radili izokola... o čemu pričah u „uvertiri“. Ništa nema smisla ako se MI ne napregnemo da izgletujemo sebe iznutra što zaista, nevezano za ovaj ili onaj aspekt, MOŽEMO uvek. Nije mali posao na kom se neće posrnuti bezbroj puta, ali nedovršeni su samo oni poslovi koji nikad nisu ni započeti. Imate mnogo više snage nego što mislite! Znate li da kad bi se odmotao naš DNK imali bismo oko 17 karti do Plutona i nazad? Nije li to fascinantno?

samoprihvatanje, samopostovanje, samopouzdanje

Hteli biste da promenite karijeru, ali vam roditelji od po 70-80 godina ne daju pristanak, podršku? Mogu do sutra ujutru da vam čantraju, da vas zasigurno nerviraju, ali ipak VI JESTE SLOBODNO BIĆE – nisu vam oni objektivna blokada na putu do zacrtanog cilja, nego vas izjeda crv sumnje da nećete uspeti, da će nešto krenuti po zlu. Roditeljska nepodrška je odličan alibi. Posle izvesnog vremena, svalite im krivicu: „zbog vas nisam to uradio/la i vidi gde sam sada?“ Iako su vam postavljali kozliće, otežavali sve, potezali kojekakve manipulativne taktike, uslovljavanja... NISTE ničije robovlasništvo, niti nezaštićeno dete koje je prepušteno na milost i nemilost drugima. Naprosto niste imali hrabrosti da se zauzmete za sebe, da rizikujete, te i proverite {vremenom} gde biste zaista bili da jeste učinili to što htedoste. Možda su roditelji bili u pravu, ali i to biste proverili. Ovako, kajete se na tenane. Poslušni smo iz ljubavi. Pokorni iz straha. Ne zaboravite i na taj detalj.

Ako popijete sočnu uvredu, na konto bilo čega, jasno vam je i odakle je potekla – iz tuđe frustracije. Ono što osoba A kaže o osobi B, više govori o osobi A nego o osobi B. Šta reče Tolstoj? „Duboka reka neće se zamutiti ako u nju baciš kamen. Tako je i sa čovekom: ako se ljuti zbog uvreda, onda on nije reka, već bara“. Hitler je bio diktator, ali opasno frustriran kao jedinka za sebe sa više disfunkcija polnog organa. Je li klanje ljudi izlečilo taj problem? Ne. Kad je to jasno, baš vas briga da li će neko vaše ćutanje ili nedostatak reakcije na uvredu okarakterisati kao slabost. Znate da NISTE slabi i tu se sve završava – ne treba vam potvrda od slabića. Citiraću vam i deo iz jednog akatista: „Razum od Boga podaren ti, u prividnom bezumlju sakrila si; u metežnosti velikog grada kao pustinjak živela si, molitve svoje neprestano Bogu uznoseći... Rečiti govornici ne behu kadri razumeti da si ti bezumljem svojim bezumlje sveta ovoga razobličila, i nemoći svojom jake i mudre posramila...“

Bez obzira koliko nas drugi i poštovali, cenili zbog koristi {ma kog tipa} koje imaju od nas, time nam pružaju, kako kaže Robert Hartman, ekstrinzičnu vrednost – vrednost koju mi predstavljamo za njih. Ja vidim svoju lepotu u Tebi – reče nam divni Rumi. Drugi nam ne mogu, voleći nas, dati intrinzičnu vrednost – koji mi predstavljamo za sebe. Ona postoji sama za sebe. Vi ste njen glavni i odgovorni urednik; osećate se dobrim ili zaslužnim zato što VI smatrate da ste takvi, ne zato što vam bilo ko daje tu potvrdu. Ne ulazimo sada u ispravnost toga. Naglašavamo samo da na nju ne utiče ničija pohvala niti uvreda. Nikakav uspeh ili neuspeh. Tako bar kaže ćitap stručnih lica.

Zato: sticanje tuđe ljubavi, poštovanja, naklonosti (...) ne mešajte sa svojom ličnom vrednošću. To je samo deo vrednosti koju dobijate iz spoljašnjeg sveta, a on ima svoje lične kriterijume. Vrednujem pamet, vi ste pametni, pripisujem vam tu vrednost jer je JA smatram vrednošću. Možda ne i VI sami. Zato ni komplimenti nekad nemaju vajde. Najbitnije je da razlučite ove dve „kategorije“ vrednosti i da ih ne izjednačavate. Samo tako i slabi preterana želja za tuđim priznanjem, ljubavlju, aplauzom, komplimentom... što ume da se izazove ozbiljne probleme. Vremenom ćete primetiti da se lakše DIŠE, da je lakše prihvatiti sebe, a i samu stvarnost u kojoj ste, ma koliko teška bila.

licna vrednost, samopouzdanje, samoprihvatanje

Nemate ljubav za kojom silno vapite? Ta ne možete je stvoriti nasilno! A zašto smo toliko i opsednuti tim nedostatkom? Iako je prirodna potreba svakog čoveka, ako je opsesija – nezdrava je. Neretko je u poleđini toga želja da njom nahranimo svoju unutrašnju vrednost, koju možemo posedovati i bez te ljubavi. Kada i to uvidite, ne pristajete na bofl emocije i pseudo odnose kojima pridodajete nepostojeće dimenzije. Bez kajanja ćete odgurnuti deset udvarača, jer naprosto znate da oni zaista nisu za vas, niti su vam neophodni kao injekcija samopouzdanja. Čekate pravog, kog ćete i sami VOLETI. Nije sva sreća u primanju. Naprotiv. Samoća ne boli samo ako možete biti sami sa sobom u miru. A to upravo i znači da ste prihvatili sebe, nije vam neugodno u sopstvenom društvu (niste usamljeni). Jedino tada neće ni drugima biti u vašem.

Međutim, ima još jedna bitna stvar na koju psiholozi skreću pažnju. Čim krenemo da mislimo u terminima lične vrednosti, automatski razmišljamo i o terminima lične bezvrednosti. Na primer: ako kao svoju vrednost postavim kreativnost – ona ne može baš postojati u kontinuitetu, niti biti na najvišem nivou. Mogu da ustanem na levu nogu, da se razbolim... nešto će uticati već na njen deficit. Mogla bih siliti sebe da je kako znam i umem IZVUČEM napolje iz sebe, ali kako neće pa neće – eto mi frustracije. Osetiću se bezvrednom samo zato što sam kreativnost SAMA vezala za svoj lični kvalitet, koji meni daje osećaj da vredim. Vi biste postavili nešto drugo na svoj pijedestal. Tu vidimo koliko se razlikujemo, jer moj problem – vama je smejurija; meni – vaš.
Intrinzična vrednost je kantovska rabota, nedefisan pojam, zato nije mudro preterano pokušavati da je definišemo. Svodi se na elementarnost: živi ste, postojite, imate svoju svrhu. Ne zaboravimo: šta god da smo, kakvi god da smo, smrt „poklonu u zube ne gleda“. Život koji nam je dat jeste naša najveća vrednost. Čim smo ga dobili na raspolaganje – zaslužili smo ga. To je dovoljno da pothrani unutrašnju vrednost.

Ovo nipošto ne podrazumeva da ne treba da radimo na sebi, korigujemo svoje mane, saslušamo tuđe mišljenje, savet... Jednostavno, kada razdvojimo unutrašnju od spoljašnje vrednosti, lakše nam je da konačno sebe PRIHVATIMO. To je poenta cele priče i to je baza – prvi korak u svakoj vrsti self helpa. Samopouzdanje i samopoštovanje su nešto drugo, lestvica iznad koju mnogi nikad ni ne dosegnu. Samoprihvatanje {prvi korak} može dostići svako, ako odluči. Bar tako kažu stručni psiholozi racionalno-emotivne terapije sa mnoštvom izlečenih pacijenata iza sebe. Probajte, možda se prijatno iznenadite pragmatičnim vortexima!

licna vrednost, samopouzdanje, samopostovanje

with love,

Cat

CONVERSATION

1 Comments:

Lako možemo oprostiti detetu koje se plaši mraka, ali prava tragedija života je kada se odrasli plaše svetlosti – reče davno Platon i ubode u srž opozicije Sunca-Saturna. Nekome u najiskrzaniji očni kapilar. Na stranu uvodnog gif-a koji zaista prikazuje činjenično (ne i hronično) stanje, nisam raspoložena da dajem(o) omaž kuknjavi nad „zlom sudbom“. Nije ona nas toliko uzela na zub koliko smo se mi prilepili uz njega kao najgori karijes, onaj što se dosadno pojavljuje iznova i iznova. Kad ga već spominjem, tranzit i doslovno može napasti vilicu. To je (jedan od) alarmić koji skreće pažnju na srž aspekta, a on nije u spoljašnjoj manifestaciji. Samo znak da više ne umemo zrelo da se nosimo sa realnošću i ličnim doprinosima istoj. Posustajete, te podsvesno prizivate invaliditet, ne biste li se ratosiljali rođene odgovornosti za prethodno asfaltirane krive pute, a na njegov račun. Simpa metod, ali ništa ne olakšava stvarnost – naprotiv. Vremenom uvidite da ste samo otežali postojeću situaciju, jer planinarski ranac i dalje stoji na vašim plećima, samo što još hodate sa štapom... bez kog je i moglo da prođe.

Baš zato što smo sada inspirisani da i samoinicijativno, bez valjanog pokrića, flertujemo sa melanholijom i frustracijom, valja malo da vadimo sebi džigericu al’ zarad konstruktivnog rešenja, ne samoubijanja u pojam i opevanja razmrljanog žumanceta. Ili ga pojedite ili ga bacite. Šta je – tu je. Kada se sapletemo, ljosnemo celom dužinom u blato, treba što pre ustajati dok se isto nije skorelo na nama. Nijedna ni druga situacija nije vesela (u blatu smo), ali prva je znatno povoljnija, brže se da saprati pod mlazom vode, zar ne. Ma šta baljezga ova luj(i)ka?

Ukoliko niste voljni da svarite esenciju odgovornosti (suština Saturna u sedištu), birate put gušćeg otpora koji samo lukavo daje privid da je lakši – ulogu žrtve. A kada se na istu da vlastiti pristanak, sa overenim testamentom (premda niste na samrti) u koverti zalepljenoj starinskim voštanim pečatom (jer Saturn u Jarcu misli o dugoročnoj budućnosti) – stvar zaista postaje ozbiljnija no što OBJEKTIVNO jeste. Ne ostaje „pravo“ (koje sami sebi oduzeste) da se dela, već se prepušta pomirljivosti sa neprijatnom a paradoksalno komfor zonom. Ako ste u miru sa sobom pri toj odluci, onda je to skroz okay; vaš život – vaš izbor. Ako pak niste: čekate dežurnog „krivca“ da popegla kakav vaš pohabani rub ili čak direktno zahtevate to, kao da je u kakvom ćitapu propisano da mu je to dužnost... nije okay. Kako sebe okarakterisaste kao nesposobne (da se nosite sa drvljem kom ste dali i lični doprinos), to implicira da sebe sami potceniste, a u slučaju samoobezvređivanja nelogično je da kao „manji od makovog zrna“ uopšte pomislite da ste centar tuđe Vaseljene, koja još „mora“ da se napregne zarad vašeg blagostanja! Ljutnja je onda posve detinjasta. Postoje divni multitasking ljudi, ali i njihovi rezervoari se prazne. Uostalom, da li ste se ranije, kada vam je sve išlo ko podmazano, ponudili da štirkate drugome „veš“, ili ste bežali kao đavo od krsta, u strahu da ćete se zaraziti tuđom mukom?
Da li biste predali svoj uspeh drugome na raspolaganje? Ne? A gde piše da je neuspeh, kao sastavni deo svačijeg života, nešto što se vama ne sme dogoditi i čime drugi treba da se pozabavi? Veliki problem današnjice je što problema ima za izvoz, ali se u kontinuitetu definišu kao neprirodna pojava. Kada bismo ih naprosto i samo prihvatili, hladne glave i sa dostojanstvenim držanjem kičme, nametnulo bi se lakše i samo rešenje.

tranziti Saturna u Jarcu, opozicija Sunca i Saturna

"Pressure", Tristan Le Blevennec

Neizvesnost tokom borbe nije prijatna nimalo, niko do kraja ne zna šta će ispasti, da li će se isplatiti ili ne, ali sam čin JESTE dokaz da suzbijate strah od svetlosti života (Sunce), tj. SEBE. Ako iskonstruišete UNAPRED poraz, kao da imate i materijalni dokaz da se uveliko odigrao, nećete ni pokušati da pobedite. Orden gubitnika ste sami sebi nakačili na rever i zasigurno da ćete pronaći adekvatne svedoke, slične sebi, koji će vas potapštati po ramenu... čineći vam magareću uslugu.

Nijedna masterpiece skulptura nije nastala preko noći, bez ozbiljnog prolivanja znoja, kojim se nije lamentiralo (ili barem ne pred vama), što ne znači da ga nije ni bilo. Dok ste se baškarili u bezbrižnosti, neko je krvario, a vi to niste ni primećivali... ili ste prevrtali beonjačama iz udobnog separea sa koktelom u ruci. No, kako se planete pomeraju, uloge smenjuju, došao je red i na vas. Nije to nikakva nepravda. Zapitajte se i koliko ste empatije i razumevanja pokazali prema onima koji su gurali stene uzbrdo sami, ne očekujući od vas ni reč utehe... i da li je opravdano ljutiti se ako je neko otišao na svoj zasluženi godišnji odmor. Ta ne možemo preživljavati (sami) svoje Saturne, a potom svačije sledeće! Svako ima svoju GRANICU, kao što je i sami vi posedujete. Verovali ili ne: prirodno je da postoji nekakav reciprocitet. Agresivno tražiti pomoć od čoveka prema kom ne pokazujete ni osnovnu obzirnost, poštovanje... i besneti kada povuče ručnu, kaže svoje legitimno NE – krajnji je odraz nezrelosti i bahatosti. Da li ste i dalje zahvalni onima koji su vam pružali ruku spasa kad je bilo gusto? Ili ste ih zaboravili one sekunde kada ste se napojili infuzije i kad je (vaša) drama prošla?

Ukoliko ste u SUPROTNOJ poziciji (na višem stupnju aspekta), tj. imate hajku sa primerom na kog se „natovrzoh“ (niži stupanj aspekta), ne zarad kritike nego li davanja konkretne pomoći, između redova sam i vama udelila savet šta vam je činiti...

Kad smo već u stradalničkom momentu (neko od vas u godini), setimo se mudrih reči onih koji vodiše daleko teže ratove, a zahvaljujući kojima smo i mi sada ovde. Najpre vojvode Mišića koji nam je poručio da je život večita borba i da ko sme – taj i može. Ko ne zna za strah, taj ide napred! Konkluzija neka bude Pašićeva fenomenalna izjava: spasa nam nema, propasti nećemo! I bi čovek u pravu.

Opozicija Sunca u Raku i Saturna u Jarcu je egzaktna 9. jula (18:07:03) i osećamo je još nekoliko dana (kao što smo osećali i par dana unazad). Ponajviše pogađa II dekadu Raka, Ovna, Vage i Jarca.

NASTAVAK teksta (više o opoziciji Saturna i Sunca) za raritete: HOROSKOP ZA JUL 2019.

SATURN-SUNCE: Zbog čega želiš da budeš prihvaćen/a, kada sebe svojom voljom odbacuješ?

Opozicija Saturna i Sunca (← link do prethodnog teksta) nam je udarila na najslabije tačke, ojadila nam samopouzdanje i samopoštovanje, rekla nam: NE, ne može! Ipak, Kosmos uvek nudi i rešenje, govori nam KAKO može! Normalno, prvo utvrdimo problem, te ga rešavamo.

CONVERSATION

1 Comments:

Post a Comment

Opozicija Sunca {u Raku} i Saturna {u Jarcu}: Spasa nam nema, propasti nećemo!

CONVERSATION

2 Comments:

Post a Comment

Rastko Petrović

CONTACT ↷

PSIHOTERAPIJA & ASTROHEALING

*

SATURN-SUNCE: Zbog čega želiš da budeš prihvaćen/a, kada sebe svojom voljom odbacuješ?

Opozicija Saturna i Sunca (← link do prethodnog teksta) nam je udarila na najslabije tačke, ojadila nam samopouzdanje i samopoštovanje, rekla nam: NE, ne može! Ipak, Kosmos uvek nudi i rešenje, govori nam KAKO može! Normalno, prvo utvrdimo problem, te ga rešavamo.

CONVERSATION

1 Comments:

Post a Comment

Opozicija Sunca {u Raku} i Saturna {u Jarcu}: Spasa nam nema, propasti nećemo!

CONVERSATION

2 Comments:

Post a Comment

Jung

Blog Archive

SEARCH

Miloš Crnjanski

Danilo Kiš

Rastko Petrović

CONTACT ↷

PSIHOTERAPIJA & ASTROHEALING

*