Neretko smo skloni da tražimo među granama drveća ono što se nalazi u njegovom korenju – u presečenom stablu starog hrasta čiji godovi kriju tajnu onog što se „sada“ dešava (ili će), a zapravo je uveliko odigrano. No, i tu imamo dve tačke gledišta: jednu iz naše nam dimenzije postojanja (time ćemo da se bavimo), drugu iz kosmičke vizure – do koje obično ni ne stignemo ukoliko se ne pozabavimo prvom.
Hronologija samog vremena koju smo usvojili je vrlo diskutabilna, naročito ako krenemo da je sagledavamo kroz prizmu duhovnih Vrhova, te nam i postane jasno zašto se nakon „smrti“ smejemo kao ludi na brašno zbog svega što smo (ovde) doživljavali kao patnju, ili zašto se srčano pozdravimo sa onima koje (ovde) ne možemo da smislimo. Jer avaj, sve je ovo jedan veliki cirkus u kom smo izabrali svoje vratolomije i klovnove, ne bismo li uspeli da evoluiramo kao duše, međusobno pomažući jedni drugima u poduhvatu. Ako vam je bliže: gledamo filmove, a raznih žanrova i sudbina junaka ima, zar ne. Umemo da se stopimo i sa antičkom tragedijom, obožavamo je uprkos neveselom završetku. Tako smo i Gore imali „bioskop“ i odlučili se za jednu ulogu. A duša ne samo što postoji u svojoj Večnosti (poslednjih godina se sama nauka trudi da to dokaže – jer dokaze kao ljudi volimo) nego ima i svoje faze sazrevanja – te starenje kože apsolutno nije merodavno sticanju mudrosti.
Međutim, od momenta kada damo pristanak da se spustimo u (izabranu) matericu, prethodno izabravši svoje ključne izazove i adekvatan opipljivi kostim, kreće kompletna amnezija. Eventualno tokom prvih godina, bez oblikovane svesti, imamo nekakvo bledunjavo sećanje na svoj prapočetak. Zato smo i nesputani i volimo hram svog bića, jer ga i jesmo sa radošću odabrali (kasnije kreće njegovo odbacivanje).
Uprkos tome, postoje momenti koji nam sugerišu da svoju budućnost odavno znamo, kao i da vučemo tovar sećanja na prošlosti (plural). Kada sretnemo svoju miljenicu srodnu dušu, prepoznamo je odmah, teško nam je to racionalno obrazložiti rečima. Tu su i mnoge neobične ili naizgled beznačajne pojave (oglašavanje našeg Vodiča) u službi svedoka – umeju da se ispostave kao ozbiljni alarmi i navigacije, kao što i mi umemo da ih odbacujemo. Intuicija? Ni san još uvek nije dokučen na stranu celokupnih istraživanja, posebno ne prekognitivni. Možete vežbati pevanje u snu – rezultati istog se zaista poboljšavaju kao da ste ga vežbali u budnom stanju. Ipak, na stranu svega što nam i nauka može dokazati, i dalje nam je dobrim delom dosta toga neshvatljivo. Skeptični smo. Ponekad je potrebno da prođe dosta vremena da se nečija usamljena ideja ili stečeni uvid, koji kao progresivan zna biti obeležen ludošću od strane kolektiva, naprosto prihvati. Uzmimo primer Amerike koja dobi ime po Vespučiju, istorija veruje da je do njenog kopna prvi došao Bjarni Herjolfson, oko 500 godina pre Kolumba. Objavio je svoje revolucionarno otkriće, niko ga nije uzeo za ozbiljno niti ga je zainteresovalo, sem Lejf Eriksona (smatra se da je prvi naselio kopno). Opet i to je sve pod znakom pitanja, ali ako je tačno, bar tih pet vekova je očito trebalo da prođe.
Uprkos tome, postoje momenti koji nam sugerišu da svoju budućnost odavno znamo, kao i da vučemo tovar sećanja na prošlosti (plural). Kada sretnemo svoju miljenicu srodnu dušu, prepoznamo je odmah, teško nam je to racionalno obrazložiti rečima. Tu su i mnoge neobične ili naizgled beznačajne pojave (oglašavanje našeg Vodiča) u službi svedoka – umeju da se ispostave kao ozbiljni alarmi i navigacije, kao što i mi umemo da ih odbacujemo. Intuicija? Ni san još uvek nije dokučen na stranu celokupnih istraživanja, posebno ne prekognitivni. Možete vežbati pevanje u snu – rezultati istog se zaista poboljšavaju kao da ste ga vežbali u budnom stanju. Ipak, na stranu svega što nam i nauka može dokazati, i dalje nam je dobrim delom dosta toga neshvatljivo. Skeptični smo. Ponekad je potrebno da prođe dosta vremena da se nečija usamljena ideja ili stečeni uvid, koji kao progresivan zna biti obeležen ludošću od strane kolektiva, naprosto prihvati. Uzmimo primer Amerike koja dobi ime po Vespučiju, istorija veruje da je do njenog kopna prvi došao Bjarni Herjolfson, oko 500 godina pre Kolumba. Objavio je svoje revolucionarno otkriće, niko ga nije uzeo za ozbiljno niti ga je zainteresovalo, sem Lejf Eriksona (smatra se da je prvi naselio kopno). Opet i to je sve pod znakom pitanja, ali ako je tačno, bar tih pet vekova je očito trebalo da prođe.
O ekspediciji duše nećemo govoriti iz ugla najviših vrhova, kako smo na ravni postojanja na koju nismo pristigli da bismo ostali u obličju božanske svetlosti, te imamo „zemaljske“ probleme za rešavanje. A valja ih rešavati da ne bismo to iznova i iznova pokušavali narednih 3000 godina, što nije baš dug period {za dušu}. Nekome toliko treba da izađe na kraj samo sa ljubomorom – kao izazovom. Razmatranje prvobitno spomenutih godova i hronologije vremena biće iz prizemnije perspektive, jer to nam je zadatak dok smo na miloj nam planeti. Ne upuštamo se u meditaciju (kojoj neki ceo život posvete ne bi li zaista ovladali njom) pre nego što savladamo najobičnije dobar dan-doviđenja. U suprotnom, mirno hodamo krivim putem. Pošto tema nije zgodna, svrha „uvoda“ (inspirisanog egzaktnim trigonom Sunca i Neptuna – 6.jul) je da vam olakša digestivni sistem – narednih dana preosetljiv, a sa debelim razlogom. Porodične relacije su osvetljene neonskim reflektorima.
Sviđali nam se (psihološki) trileri ili ne – na repertoaru su. Nažalost već smo pročitali najgoru verziju: kamenovanje žene do smrti pred decom i očevicima, u sred Centra za socijalni rad, koja je godinama trpela nasilje. Pretpostavljala sam da će početak jula najverovatnije zabojiti uznemirujuća vest ovog kalibra, ali nisam ni imala nameru da dajem sugestije u tom smeru. Stručna lica ionako tvrde da je u pozadini ubistva žene (od strane muškarca) uglavnom neispunjena psihoseksualna želja, kao i da mizognija (od koje boluju i samodeklarisane „kazanove“) preteženo oslikava mržnju i zavist prema drugim („alfa“) muškarcima – kako većina ženu vidi kao objekat (alat) kojim se demonstrira muškost drugom muškarcu. Opet, iza toga stoji dublja problematika: slabog/lažnog autoriteta, subjektivni doživljaj sopstvene nemuškosti, mržnja prema ocu, ne samo „kultura mačizma“ koja ima svoj značajan faktor... kao i same TRAUME (mogu se ticati, recimo, i Holokausta). Zato, manućemo se slikovitih opisa raznolikih krvoprolića, njihovog nabrajanja, te potencirati na misterijama uzroka. Najpre ako bismo da prerežemo grkljan hroničnom emotivnom nezadovoljstvu. Prisutno je, kao i tendencija ka gustiranju eksternalizacije. Lokomotiva podsvesti radi punom parom i pruža nam vrlo opipljive produkte. Postoje vlastiti delovi našeg unutrašnjeg sveta koje uporno ne/svesno negiramo i odbacujemo, a opažamo kroz prizmu spoljašnjeg sveta: konkretne okolnosti i probleme, komplikovane partnerske odnose, ljude koje privlačimo, tretman kojim nas isti obasipaju i koji nam se nimalo ne dopada (ili neće u bližoj budućnosti). Naša avlija – naša metla. A ima šta da se pomete, posebno po memljivim ćoškovima.
Čovek neretko želi sebe da prikaže u drugom svetlu ne bi li time prikrio – opravdao slabost koju sam ne može da prihvati. Prava slika nas ili osobe u našem energetskom polju je „sahranjena“ davno davno, ali neko će prstom dotaći prašnjavu fotografiju iz stare zaboravljene „lične karte“. Ljušte se zaštitne membrane ne bi li iscurela esencija samog bića, koju je neophodno profiltrirati od zmijskih otrova. O da, ima ih. Slučaj izmiče kontroli (trenutni nam izazov i ujedno opsesija), što nam se nimalo ne sviđa i ovaploćuje morbidan strah. Obrušavaju se zidovi iza kojih se rado sakrivalo, pre svega od sebe (te i bližnjih). Lome, kao suđe od porculana, iluzije u kojima se ušuškavalo poprilično mazohistično (bili toga svesni ili ne), ali i one koje su podmetane na kvarno drugome. Nismo baš svi cvećke, život nas svakodnevno podseća na tu činjenicu. Neko zaprlja ruke kao lejdi Makbet. Skoro sam slušala zanimljiv dokumentarac o psihopatama u kom se pojašnjava kako da ih prepoznamo, ali se u startu sugeriše da nisu retkost u društvu već vrlo zastupljena pojava, da se naprosto moramo prvo pomiriti sa tom činjenicom i naći načine da se zaštitimo. Jer upoznat i upozoren je uglavnom spasen. Ako i otkrijete nekakvu mračnu tajnu ili se suočite sa nečijim pravim licem, možda demonolikim, morate razmisliti zbog čega vam se sve to uopšte desilo. Ništa nije slučajno, posebno ne sada. A opet, vratimo se na početak, iz nekih razloga jesmo odabrali da budemo prisutni u ovom veku (i lokaciji).
Rešenje
porodičnih detonacija je u vama samima. Valja se pozabaviti i Edipovim ili
Elektrinim kompleksom. Detektivskim istraživanjem genealogije. Unazad do
16.kolena, pretka zvanog Beli Orao (Bela Pčela), ne bismo li otkrili uzrok
svoje duševne boljke, te i lek. A u arheološke iskopnine se ide hrabro i sa
znatiželjom. Kada shvatite kakva to krv teče vašim venama, biće vam jasno zbog
čega vas se desilo ovo ili ono, otkud sve te izdaje nevidiljivog neprijatelja sa
kojima delite jastuk ili četiri zida. Šta ako je profil njegove ličnosti
istovetan profilu vašeg kurđupa? (astrološki: jeste) – a da nije bilo njega,
znali mu bar ime ili ne, ne biste ni vi danas čitali ovaj tekst. Komplikovano?
Svi smo mi JEDNO.
Pod Kosmosom postoje sile ravnoteže, koliko god bili ubeđeni da smo nedužna jagnjad dok virimo kroz svoju životnu ključaonicu, koja nije baš merodavna za sagledavanje šire slike. Karma has no deadline. Ašov će morati da se zabije duboookooo u zemlju da bi se presekla pupčana vrpca – lanac ponavljanja istih obrazaca. Ako je vaša čukubaba prošla kao bosa po trnju, ne morate i vi. Mislite o svojim potomcima. Krenite prvo od najbližih, jer neretko ni njih ne poznajemo... pa dokle dogurate sa rodoslovom. Koliko god pružali otpore, dejt sa istinom se ne može zaobići. Šamani bi vam rekli da ni smrt nije momenat konačnog opuštanja. Moraćete da se preznajete u rudniku i budete sijalica u gustom mraku. Jedino tako se ne ponire u patologijama sa najgorim ishodima. Jer to su zaista krajnji odrazi.
0 Comments:
Постави коментар
Thanks for reading!
Don't forget: sharing is caring!