Dolce &Gabbana. Photo: Ferdinando Scianna (1987) |
„U pisanju ljubavnih pisama ti si prava kraljica! Nenadmašna. Mila moja, celog sam dana mislio (između pisama) gde li si. Nadam se da si bila u Neptunovom naručju, a ne u naručju neke filmske zvezde. Vidim te u vodi, stopljenu sa Neptunom, kako puštaš njegovim umilnim valima da ti ljube svaki pojedinačni deo tela. I kako se naslađuješ oplakivana Vaseljenom, sjajem i glicerinom. Kako bi bilo divno kad bih bar mogao plivati uz tebe, ili čak na tvojim leđima! Kad si mi rekla da ne možeš nositi onu lepu japansku bluzu koju ti je Paul poklonio, naprosto sam se zgranuo. Odviše nežna koža! A koliko je ta koža podnela modrica, ogrebotina, udaraca, slomljenih kostiju i čega sve ne. Ti si utelovljeni oksimoron... Večno sanjarim o tome kakva bi divota bila naprosto preležati kraj tebe jednu noć. Nešto kao ostvaren san. Istina je dakle da me voliš. Da si me oduvek volela, odvajkada. To je upravo neverovatno divno. Najradije bih zagrlio sam sebe... Dobro se držiš. Čini se da si imuna na većinu ženskih slabosti. Nije da si muškobanjasta. Nisi, nego samo dobro poznaješ svoj um, svoje navike i svoje slabe i jake strane. Obično si izvrsno raspoložena. I obično si osetljiva na dodir i na ’tres touchable’... Mila moja, uzdam se da mi nećeš zameriti ako ovde prekinem. Zbilja sam ispumpan. Još ću samo dodati da te svakim danom sve više i više volim. Nikada mi nije dosta tebe, nežna moja, elegantna kraljice harema. Čitaj i dalje ’Razočarane’. Uz njih ćeš odrasti, probuditi se i postati još više ono što jesi...“ – Henri Miler (pismo Brendi Venus)
„Znam te oduvek, i video sam te ne jedanput, ako ne celu, a ono u delovima što sam ih sastavljao sastavljajući sebe, želeći da te vidim celu, a ne očekujući da je to moguće, iako sam znao da postojiš. Stvarale su te moje želje, mnoge želje, kako da te ne stvore? Nastala od želja, nisi ni zlo ni dobro, već lepota za sve koji smo te želeli, zato – ničija. Svi smo ti jednaki, jer smo te svi rodili, i ne možeš biti ničija, jer nećeš biti san. Smej se, rođena u noćima bez snova, u noćima snova, nastala u pustoši bez tebe i u čežnji da budeš, satkana iz mrakova i straha da dan neće svanuti, spasavana iz mnogih potopa žudnjom da postojimo, smej se i budi, ne nestaj iz našeg oka, kao što ne nestaješ iz naše želje.“ (Tišine, Selimović - VE u Ribama)
Znate da je naša velika slikarka, Nadežda Petrović, umrla tokom Prvog balkanskog rata od pegavog tifusa, radeći kao dobrovoljna bolničarka na frontu? Ako vam je film draži, onda „Titanik“ ili pre „Engleski pacijent“ {Binoš, prava Neptunka sa Marsom u Ribama, Fajns sa konjunkcijom Venere-Neptuna} – kao arhetipske slike Venere i Marsa u Ribama, koji se sastaju 18/20.februara. Čuveni Rumijevi ljubavnici... no, nećemo sada o „poeziji“ i blur efektima. Već sam vam pisala o ovoj čuvenoj travarki sa čudesnim melemima za najdublje posekotine {one plutonskog tipa}, „neisceljive“ duševne plikove. Da stalno nešto mađija, bez recepata, smišljajući kako softly da previje nečije uredno soljene rane. Hodajući Crveni krst za nezbrinute, odbačene, nezaštićene, bolesne, ugrožene... one „prognane iz Raja“. Vrata se otvaraju gotovo svakom ko pokuca, bez prethodnog gledanja kroz špijunku, a cena te humanosti i idealizma je visoka. Dok se šetka u tuđim cipelicama sa Knjigom Utehe, uplete se u najstrašnijem korovu, žičanoj ogradi (nečije) patnje; poderana od kamenja, kaktusa, ježeva... ali bez pokajanja, jer vaša patnja je podjednako i njena. Stopalo se prilagođava svakom kalupu i broju, flasteri nisu neophodni, a svaka staza je već (s)poznata, iako je krenula tobož u nedođiju. No, kako kroči na „novo“ tlo, tako doživi déjà vu. Mistična veza sa ovom Venerom se teško kida, traje kroz vekove. Bili udaljeni miljama od nje ili ne, znaće ako je neko probao da vam amputira srce – i njeno će prokrvariti istovremeno. Da, Mika (Mars u Ribama) je maestralno prevodio njen misteriozni esperanto. Sa distance oseća miris krvi ranjenih vukova – u koje se neretko i zaljubljuje. Nešto iz utrobe, nedefinisano, joj prenosi vapaj. Mora prvo da vas apsorbuje kroz daljine (one Popine) i svečane tišine eshatoloških vizija. Bezgranična samilost, požrtvovanost i saosećajnost se u zagrljaju Sirene kruniše „mitološkom“ bezuslovnom ljubavlju. Ljubav se mora pružiti, mora se voleti zarad same ljubavi. Davanje SEBE bezuslovno – uslov egzaltirane Venere. Po cenu ma kog raspeća... jer ovo jeste Hristova (neshvaćena) Venera: „Čuli ste da je kazano: ljubi bližnjeg svog, i mrzi na neprijatelja svog. A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone.“ (Jevanđelje po Mateju)
„...Tebi dođu lutke,A ja ih u krvi svojoj kupam,U krpice svoje kože odevam.Ljuljaške im od svoje kose pravim,Kolica od svojih pršljenova,Krilatice od svojih obrva.Stvaram im leptire od svojih osmehaI divljač od svojih zuba,Da love, da vreme ubijaju.Kakva mi je, pa to, igra?!...“
(Popa)
"Une femme mariée" |
Hipersenzitivna Venera u Ribama {ako je dobro postavljena} govori nam o nekom brižnom, spremnom da olakša (tuđe) bolove, zakrpi pukotine, bude rame za plakanje, servira infuziju bezbolnim ubadanjem igle u venu. Sve to bez ikakve ego-epileptične drame i iniciranja aplauza i ordenja. Misteriozna „bolničarka“ je pritajena, u senci. Niko ne zna sa njene uspešne healing podvige. Niko ne pita da li je umorna, da li joj je neophodan odmor, malo ceđene pomorandže, vitamina... niti ona to traži. Ne prijaju joj (tuđe) žrtve prinete iz nametnutog osećaja dužnosti. Ne ide joj ni trgovina, jer Merkur je u Ribama oštećen. Sama pati, sama se regeneriše, reciklirajući svoj kontejner prepun koječijeg emocionalnog smeća. Njeno ovozemaljsko misionarstvo je u isceljivanju i apsolutnom davanju do poslednjih subatoma svojih snaga. Vaša sreća je i njena. Nije važno ko ste i šta ste joj. Ko ima ljubavi u sebi, ima je i za drugog, daruje u različitim oblicima, te nema povoda za „sitna“ (?!) zla. Sa nevidljivim oreolom iznad glave i beskonačnim brojem oproštajnica, pojavljuje se kada je najneophodnija, kada preti ozbiljno posrnuće. Bila pozvana ili u snu „očekivana“, kao nada za spasenje u poslednjem času. Mora suptilno nanjušiti trenutak opasnosti, pratiti oscilatorne tokove „pacijentove“ energije. Razumeti bez postavljanja, naizgled nužnih, pitanja nije lako, ali znači prepoznati sebe u nečijem ogledalu. Ovo i jeste priča o ogledalima.
„Ogledala mogu da budu brušena, zatamnjena ili venecijanska. Mogu da prekrivaju čitave dvorane, a mogu i u džepu da se nose. Kao i u životu, prapočetak im je u vodi. Neko smatra, poput Borhesa, da su ogledala kao i ljubav. Jer umnožavaju ljude. A možda je ogledalo sama ljubav. Naime, tek u njoj čovek vidi sebe. Tek u pogledu voljenog zablista. Tada onaj koji voli umnožava sopstveni sjaj iznutra. I iz tišine u sebi, bira reči kojima onome koga voli upućuje misao, i bira misli kojima posvećuje sebe. Tako nastaju pisma koja obasjavaju i sama ogledala. Ili koja su, takođe, isto što i ljubav. No, i u ljubavi ima raznih oblika, veličina i namena. Ima ih dugotrajnih, ima ih i jednokratnih; ima ih vedrih, burnih, zabranjenih. I sasvim neponovljivih. Kao kada u jednoj reči može stati ceo naboj voljenja, a tu reč ispisuje čovek koji se inače izražava slikama. Kao kada se takva reč u vidu pisma šalje drugom slikaru, a slikanje i pisanje ih oboje čini strasnijim u stvarima razuma i tananijim u stvarima uzajamne predaje; kao kada su Olja i Šejka zaljubljeni, a umetnosti predani.
Umetnost je za dvoje zaljubljenih put do vrhunske vrednosti duha, a njihova ljubav ne zna za manje. Jer duh je prava domovina retkih pojedinaca koji su svugde kod kuće, a nigde bez ostatka. Jedino pokriće pred sobom, pred vekom i nadasve pred voljenim bićem, jeste potvrda sopstvene vrednosti. Da bi se do nje stiglo, treba prevaliti rastojanje od sumnje do opravdanosti, a ono se prevaljuje stvaranjem jedne umetnosti koja postupno postaje jedina stvarnost. U takvoj stvarnosti mogu dvoje sugrađana da prepoznaju jedno u drugom još i odjek velikog glasa zajedničkog porekla. Mogu dvoje Rusa, i bez posebnog udaljavanja iz Beograda, da prepoznaju jedno u drugom zov osvojenog prisustva preko svih granica i uprkos redovnim hirovima istorije. Olja i Šejka su kroz umetničko delanje prepoznali jedno u drugom zov odgonetanja nekoliko usuda, a kroz uzajamna osećanja prihvatili su ozbiljnost zadatka sećanja na budućnost čovečanstva. Uspomenama iz sopstvene prošlosti nisu pridavali značaja, jer u detinjstvu nijedno od njih dvoje nije bilo dete…“ („Ogledalo ljubavi“, prepiska Olja-Šejka, Silvija Monros Stojaković)
Potera za soulmateom koji proganja iz doba Krstaških ratova, u stilu Agate Kristi, je scenario Venere i Marsa u Ribama. U ovu nedovoljno istraženu Saharu krećemo omamljeno, stimulisani golicanjem misterija, tihom slutnjom oaze, mirisom ljubavi – koju će neki sada i pronaći. Svojevoljno utapanje u (nečijem) okeanu je neizbežno. Neptun plete konce ribarske mreže na čudesne načine i vrlo dematerijalizovane; opija, pomera granice, ruši zidove. Pratite intuiciju, ples senki u svom koraku, raskolačite oči... ali one s’ leđa. Neki nestašni šumski vilenjak ili vila bi da omađija, prikrada se sa magičnim štapićem. Nedokučiva, ali neodoljiva muza je tu, u libanskim kreacijama Eli Saba. Da, to bi bio njen stil, ako bi mogla da ga priušti.
„Nema početka ni kraja. Osećam tvoju prisutnost svuda oko sebe, nestvarnu, neopipljivu i čvrstu, kao da sagledavam stvarnost. Želim da te dodirnem kao stvar, kao tvoj kaput, ali to je više od mene, to je divno. Potpuna obamrlost akcije, samo čežnja za tobom dolazi i odlazi u talasima nemira kao i mi, kao kiša, kao krv u otkucajima između stvarnosti i sna. Nemoguća stvarnost nije u nama. Mi smo divna deca našeg vremena, izgubljena i uznemirena između nas i svega oko nas. Vraćam se u našu prošlost, kod mene sadašnjosti i budućnosti prošlost. Vidim nas na kraju puta, svuda je pustoš oko nas. Hladno je. Biće nam uvek hladno, to je zakon visine. Samo su ti oči tople. Moje nisu, nikada ih nisam videla tople, jer sam uvek gledala sebe. Ti znaš, možda su uvek takve? Imaš samotaste oči, kao jelen. Uvek imam utisak da imaš tri koncetrična kruga u očima; mi ostali imamo dva. Kaži mi nešto. Da li misliš na mene?“ (pismo Olje Ivanjicki Šejki)
“I try to cradle you, to make you contain yourself. An avalanche of tenderness.” (To the Wonder, 2012) |
„Pitanje ljubavi... Raščlanjeno na svoje sastavne delove, to pitanje – u konkretnom slučaju – imalo je ove determinante:
Pitanje: Kakve su boje njene oči? Pretpostavke: zelene, modre, modrozelene, boje zrelih maslina, akvamarinske, kao večernje nebo nad Jadranom, nad Madagaskarom, nad Odesom, nad Celebesom; kao more kod Brača, kod Rta Dobre Nade itd.
Pitanje: koja je boja njene kose? Pretpostavke: smeđa, plava, vilinska kosa, kosa vivijane, boje zrele mesečine, čistog sunčanog lana, sunčanog dana... Njen glas? Srebrne harfe, viole sa sordinom, renesansne laute, glas švedske gitare sa trinaest žica, gotskih orgulja ili minijaturnog klavsena, violinskog stakata, molskog arpeggia na gitari…? Njene ruke, njena milovanja? Njeni poljupci? Grudi, bedra, bokovi?.... Tako je ona, sa tim baroknim tovarom, zakoračila prema meni hodom pripitomljene zveri, s kosom na vetru...“ („Mansarda“, Danilo Kiš - VE u Ribama)
No, postavlja se pitanje: da li smo nečiji otirači? Da li treba malo da mislimo i na sebe, na sopstvene potrebe i želje? Da li je žrtva koju podnosimo destruktivna? Da li se zaista može pomoći onom ko ne želi samom sebi da pomogne, iako je svestan da je zaglibio u živom blatu? Kosmos ne želi da završimo kao Nadežda Petrović, niti želi tragičan kraj „Engleskog pacijenta“. Zahteva dozu racionalnosti i uviđanja konstruktivnog podnošenja žrtve; prepoznavanja pravih alarma nesvesnog – ne lažnih uzbuna iniciranih nadrealnim optimizmom i verom, koji vode u pothranjivanje ličnog (neosvešćenog) mazohizma. Razumevanje „ludila“ i opravdanje istog su dva različita pojma. Ponekad je neophodno da se udaljite od slike, napravite pauzu, dođete kasnije da je sagledate iz druge perspektive, uvidite greške koje niste u stanju uvek da primetite dok ste intenzivno priljubljeni uz platno, ma koliko se trudili. Od nekih ljudi se sada moramo udaljiti za svoje dobro. Uran i Pluton su i dalje u teškim aspektima sa Mesečevim Čvorovima {egzaktni su bili u periodu od 14/20.januara}, što su stresni aspekti i dešavaju se na svakih 15/17 godina – okončavaju dug ciklus. Sada nije ni teško reći: zbogom, (na)pustiti, promeniti pristup ljudima, kao i okruženje. Potencijalno drvlje i kamenje biće savladano, jer voda (planete u Ribama) prodire kroz svaku pukotinu, zaobilazi svaku stenu svojim mudrim tokom. Iako Pluton voli da napravi duboku ranu i to će učiniti {zapravo već je 15.januara}, egzaltirana Venera se „nadmeće“ u isceljivanju iste, pokušavajući da dosegne ono nemoguće. Da od raskomadanih delova, pod dejstvom plutonske detonacije, napravi novu formu, ponovo poslaže puzle. Pored njenih melema, sekstil sa Plutonom jača moć regeneracije. Plikovi, posekotine, ogrebotine... zarašće. Sada je pravi trenutak da se započne ciklus isceljenja, jer Venera pliva ka Hironu {egzaktan aspekt 9.februara}. Ljubav može da izleči stare rane.
Hiron ili „ranjeni iscelitelj“, o kom je već bilo reči, je vrlo sličan samoj Veneri u Ribama, te ova neobična kombinacija „duplira“ njen uticaj. On je otvara, širi dimenzije njene bezuslovne ljubavi. Postoji uzajamnost, jedno drugo leče. Oboje traže lepotu i tamo gde je naizgled nema – u ljudskoj patnji. Bili osakaćeni, ovakvi ili onakvi, nekome ste divni. Aspekt doseže ljubav samog Boga, te će dodatno uvećati privlačnost prema odbačenima ili bespomoćnima. Zajedno nas uče o samoj ljubavi kao višoj sili, ne kao konkretnom iskustvu ili emocionalnom stanju, o praštanju i prepuštanju. Iako Hiron u kontaktu sa Venerom u početku deluje bolno ili može da nanese povredu, ukoliko se sada fokusiramo na ljubav koju možemo da pružimo, a ne na očekivanja (koliko ćemo primiti od drugih), bićemo iznenađeni kako se prethodna/stara osećanja obezvređenosti, nedovoljnosti, straha od odbacivanja ili čega god neprijatnog (Hiron)... mogu olako prevazići; a i iskusiti nešto obostrano. Sve ono što predugo žulja iznutra, sada se uklanja i to lagano, neprimetno. Ovo je veliko oslobođenje od prošlosti i pročišćenje. Hiron je uvek tu da nam pomogne da dođemo do veće mudrosti, sada je to u okviru bezuslovne ljubavi. Pitanje je da li će biti (zagarantovane) povratne reakcije, pažnje i uvažavanja na kraju. Negde da, negde ne. Očekivanja sada moraju biti realnija ili jednostavno zanemarena u potpunosti. Hiron pravi od nas „heroje“, u aspektu sa Venerom to je ljubavno herojstvo. „To love another person is to see the face of God“ — Victor Hugo. Ume li se to?
Kontakt Hirona sa Venerom daje osećanje magnetične pripadnosti (između dvoje ljudi) i može biti indikator sudbinskih ljubavi, veoma kompleksnih odnosa transformativnog tipa, gde će jedna osoba proći kroz duševnu katarzu zahvaljujući ljubavi Hirona (druga osoba) i njegovim traumatičnim iskustvima. Rana mora da se pokaže, što u samom početku može biti vrlo vrlo neugodno. Surovost Hirona se ogleda u tome da nema zadržavanja intimnosti u okviru odnosa. Osećamo se oljušteno pred nekim. Konjunkcija nas tera da pogledamo direktno u oči svojih trauma/slabosti, koje će nam neko oguliti do srži. Nema izolacije i zidova u odnosima; iako sam Hiron veoma često deluje na nas slično Saturnovim inhibicijama: pokušavamo da se preventivno zaštitimo kako ne bismo ponovo bili izloženi (potencijalnom) povređivanju ili odbacivanju.
Konjunkcija Venere i Hirona daje priliku da se započne proces isceljenja (koji traje do druge polovine februara 2019), opraštanja, „detoksikacije“ od destruktivnih emocija i generalno, prevazilaženje duboko zakopanih trauma. Kako to Rumi kaže: Be melting snow. Wash yourself of yourself. Tek nakon ovog aspekta, Venera se može spojiti sa Marsom, ali da bi ga lečila (povređen je 31.januara) mora prvo samu sebe da regeneriše. Njihov najintimniji susret nas čeka 18./20.februara (uporedo sa mladim Mesecom), te su na pomolu ljubavne bajke koje će imati svoj happy end.
“Sorrow prepares you for joy. It violently sweeps everything out of your house, so that new joy can find space to enter. It shakes the yellow leaves from the bough of your heart, so that fresh, green leaves can grow in their place. It pulls up the rotten roots, so that new roots hidden beneath have room to grow. Whatever sorrow shakes from your heart, far better things will take their place.”
Tranzit Venere/Marsa u Ribama će najviše osetiti vodeni znaci, posebno same Venere/Marsevi u Raku, Škorpiji i Ribama. Venera ulazi u Ovna 20.februara (21:06h).
Poznati sa Venerom u Ribama: Jesus Christ, Johan Sebastian Bach, Frédéric François Chopin, Sergei Prokofiev, Arthur Rubinstein, Stan Getz, Django Reinhardt, George Harrison, Serge Gainsbourg, Billie Holiday, Barbara Streisand, Yvette Guilbert, Norah Jones, Marvin Gaye, David Gilmour, Rod Stewart, Nastassja Kinski, Ursula Andress, Eva Gabor, Madeleine Carroll, John Ford, Jean Simmons, Joanne Woodward, Penelope Cruz, Michelle Pfeiffer, Casanova, Hugh Hefner, Bettie Page, Prevert, Moliere, Nabokov, Chekhov, Dickens, E.A.Poe, Anaïs Nin, Otto Weininger, Christian Dior, Givenchy, Franc von Stuck, Van Gogh, Delacroix, Jack Kerouac, Maria Schneider, Max Ernst... Richard Nixon, Ronald Reagan, Marcus Aurelius, Alexander Alexandrovich Romanov, Vladimir Lenin, Hadrian, Constantine the Great... Pluton i Uran otkriveni pod tranzitom VE u Ribama.
Svaki dan proveravam da li si napisala nesto novo... raduje me sto pises cesce... brutalno i poeticno kao i uvek... hvala...
ОдговориИзбришиNadam se tekstu o marsu i veneri u ovnu :)
ОдговориИзбриши