„A ljubav? Ona je posle došla, ljubav. Videste li je? Ona je magla koja je pala na Rim. U mramoru je i u telesima. Jeste li čuli? U ljubičastim žilama je. U belim kao labudovi rebrima, i na člancima rumenim od strasti. U Rimu je poprskana krvlju. Ko je taj, ko još ima snage, mladosti i čari za ljubav? Ko je taj, ko će i nad toplim, uzburkanim grudima ženskim, orošenim sa kapljicama leda, luda, besomučna, slatka znoja, ostati vedar i mlad? Ah da, ljubav je došla. Sećam se, bio je Božić. U tuđini ona nepoznata došla je da me uteši, jer sam plakao na vešalima koja su nicala negde. I znala je dobro šta čini. Ne, nikad devojče ne može dati te čari. Tek jad, očaj i želja za izgubljenim dovode do ekstaze. Ne, dok se ne sruši brak, mira biti neće. Za rumene čase i prigušene krike, mi smo dali đavolu dušu. Mira, jedna mati, kad ne voli oca deteta svoga, nikad više do smrti naći neće. Ne, nije ljubav Bog, ni životinja, ni ludilo; ona je magla, magla krvi, mladosti i neba. Zavije sve, te je drago živeti. No magla ostaje večito teška, puna slasti i bola i vezana sa nebom. Ona je često plakala. Ah, nije to bio plač, no grdne krupne suze, grozno velike, navru na njene oči i uzdrhte na trepavicama, dok se otkinu. I danas kad zažmurim, oblije me neka iznemoglost misleći na taj dan. Osećam njene zapupele obraze na mome čelu, osećam grčenje lakih, tako strašno kao laste lakih ruku, oko moga vrata. Vidim ona čista usta, tako čista, bez onog bolnog, naporonog osmeha dragana, a na trepavicama dve grdne suze, pa mi je ponekoliko dana tako grozno teško. Da li ima duša časti? Ko zna. Ali telo ima. U crnom ogrtaču, sa skromnim odelom – jer sam ja videvši njenu đačku sliku, zavoleo to odelo sa suknjicom uvek malo ugužvanom. Očešljana, tiha i uplašena, ona će uvek preda mnom stajati kao bolna jedna senka maglovita, kako gleda kroz prozor i tiho kaže: “Osam sati… treba da idem”. Da, jesen je. Opet život bez smisla. Sve to ne zavisi od mene ni od nje.“ – Miloš Crnjanski

ister Škorpija vas je „uveo“ u teško prohodne planinske predele kvadrata Saturna i Venere... a ja u više navrata, već godinama, krčila šiblje oko njih, ne bih li vam otkrila njihovu vrlo jednostavnu lepotu. Šta je ona ovde, pitate se? „Lepota, rekao je Brankuzi, jeste apsolutna pravednost, i time je hteo da kaže, da upotrebimo frazu Boaloovu i estetičara 18.veka, da je lepo samo ono što je istinito (rien n’est beau que le vrai)!“

Oh, ta Istina – zastrašujuće čudo! Nenametljiva, mimikrična femme fatale,                   kojoj ne može pobeći ni okoreli mizogin, očajnički gnevan na svoju Animu – sopstvenu Senku, u kojoj paradoksalno traži beg. Ne, ne može se iskočiti iz rođene kože, kakvim god kamuflaž-brendiranim ruhom je odevali. Ne pomaže ni da gnevno lupate čekićem ogledala (doslovno ili pre: metaforično – Drugog) da biste izašli na kraj sa sopstvenom katoptrofobijom (verovatno jedan od najvećih patoloških strahova današnjice)... Moram da dodam na spisak (ne zamerite što cepidlačim) i: eleuterofobiju, monofobiju, kaligenofobiju, hapetofobiju, genofobiju. Šareniš osećanja je iseckan i smućkan u blenderu. Kakav je ukus napitka? Bljuc? Možda ste „slučajno“ dodali biber umesto kašike meda? Koliko god nekom bila očigledna razlika između ova dva sastojka, ne prave je baš svi, čak ni kad su ispred nosa, sa sve etiketama na teglicama. Ili je neka voćka bila trula? Predugo čuvana u korpi sa svežim, kao da se potajno nadalo da će postati muzejski antikvitet – kruna velikomučeništva sa kojim ste se identifikovali. Evo ga i Mlad Mesec u Škorpiji (1. novembar), da nam dušu protera kroz nozdrve i koji put obrne na ražnju, uz pomoć partilne (po stepenu egzaktne) opozicije Marsa u padu (senci) i stacionarno direktnog Plutona (od 12. oktobra, tek 19. novembra KONAČNO napušta boravište u u Jarcu) na anaretičnim (vrlo nervoznim i nestabilnim) 29. stepenima (Neptun, isceđen kao krpa, malko ublažava histeriju, u najbolju ruku Mars-Pluton boluju sada od bruksizma). No, da citiram Uspenskog: „Žrtvovanje sopstvene patnje je isto tako teško. Čovek će se odreći bilo kakvog zadovoljstva, ali neće odustati od svoje patnje...“ Dokle planirate da glumite artificijelne strasti? Pohabale se pozorišne daske, čekate da slomite nogu (mogli biste, pomažu i Saturn i Jupiter!)? 

 Princeza na zrnu graška je zamenjena... ili je sama promašila prinčev dvor, te upala u svinjac sa svojim biserima. Okay, shit happens. I šta ćemo sad? Da izjavljujemo jedni drugima saučešće, održavamo opela, šetamo po groblju? (prvi novembar je ionako slovenski dan mrtvih, baš se potrefilo, kao i mitrovske zadušnice: sutradan). Stimulišemo lučenje samosažaljevanja? Da i ove jeseni tradicionalno jadikujemo nad zlom sudbom, dok potajno ipak UŽIVAMO {jeste! razapnite me na krst}, mazohistički svim čulima, u raskošnoj deskripciji tragedije epskih razmera? {btw, Markiz de Sad, beše vlasnik disharmoničnog aspekta Venere-Saturna – konjunkcije, a između ostalog se i „udao“ za bogatašicu, iz interesa.}. Da na deo zida sobe ugraviranog krivudavom pukotinom, stavimo lep goblen, umesto da se nateramo na gletovanje i krečenje? Čeka nas prljav posao, bolje ribanje početi dok se ne okori. Stoga, u prodavnicu po žute gumirane rukavice, trulekse, sunđere, žice, Domestose i najjača hemijska sredstva, kao i antibakterijska. Uostalom, svako jutro Sunce se pomalja na horizontu, kao da nema drugu alternativu, nego da ljudski mravinjak (sa visine) obasjava i daje mu nadu – čak i onima koji imaju osećaj da su zarobljeni u invalidskim kolicima, ali „ne mogu“ da izađu iz istih, iako svuda oko njih bukti požar (ne žele, pre bi bili pečeno prasence); onima koje steže kravata, rolka, ešarpa, kakav god okovratnik, ali u jednom momentu shvate, kad se usude da dodirnu svoj vrat, da nema nikakvog okovratnika, da ih guši omča sopstvenog samoprezira prema otrovu (traumice) koji kaplje sa generaciju na generaciju... ostavljajući u amanet oštar osećaj nevoljenosti i odbačenosti, nedostojnosti da se bude voljen i prihvaćen, da nikada niste dovoljno dobri... te da morate da spuštate kriterijume, zadovoljavate bajatim mrvicama koje glorifikujete, uvijate ih u sjajne celofane, lepite ukrasne mašnice... Bespotrebno trošite energiju, u pogrešnom smeru.

Jeste, somot je mek čak i kada je crn. Navika, koju Saturn voli, ingeniozna lisica. Olako poseje klicu teške heroinske zavisnosti i na jalovoj zemlji. Podmuklo, da ni ne primetimo koliko nas je ščepala u svoju mišolovku (a ko zna koliko ste se puta otrovali uskislim sirevima), sve dok „naprasno“ ne utonemo u živo blato {ne, nije svrha}. (Digresija: jednom prilikom dobijem izjavu ljubavu od Venere-Saturn osobe, pesmom Otisa Reddinga: I’ve been loving you too long“, uz izvučen stih: „as you become a habit to me...“ – nisam znala šta da kažem, ali mi se upalila crvena lampica). Biznis-ruku na srce, poetika bola diže „tiraž“, no produbljuje septičke jame. Daleko veće sladostrašće od žarenja grla nesnošljivom gorušicom, pronaći ćete u davljenju „najnežnijim zadovoljstvom“... jer sugar baby (Venus) loves! Sve drugo je slabašno opravdavanje gigantskog straha od ljubavi i iskrene, a zatamničene želje. „Veza“, na primer, blitve ili ipak veza Anime i Animusa? U tom grmu leži uplašeni zeka, koji bi voleo da ga neko mazi mekom četkom za kameni puder... samo kad bi još prestao da beži. Otuda i „nesreća“ – kao svesno načinjeni izbor. Nisu kletve kosmičke. Život na Zemlji (koji smo prethodno odabrali) nije lak, naprotiv, obiluje baštenskim lavirintima u kojima jurite sopstveni rep, neretko ne vidite izlaz, lako se propada kroz ambise, ali voda nađe način da zaobiđe svaku stenu, zar ne. Mi i jesmo vodozemci, naučno posmatrano.

Ponekad ne možemo da dobijemo baš sve što želimo, a nekad ni ono što nam je potrebno. Za nekog je to, ma koliko teško palo, pozitivna okolnost {kasnije će se pokazati kristalno jasno kao takva}, a za nekog negativna – iako iz svega vreba potencijal za mudrost. Bez kozlića na putu, ne bismo se makli sa mrtve tačke, sebe bolje spoznali, te imali priliku da poštirkamo, popeglamo unutrašnje rubove. Nije sve tako crno na belo.

Kvadrat Venere-Saturna (egzaktan: 28. oktobra, 12* Strelca-Riba) navodi nas (kao i skorašnje „minule“ eklipse, o kojima će biti zasebno reči) na ono što smo i počeli (okvirno) na konjunkciju Venere-Saturna (12* Riba) 22. marta 2024. (njihov nov ciklus koji se razvija u etapama) – malo uoči lunarne eklipse (u Vagi) 25. marta 2024. Naravno, imali smo presek stanja pod prvim kvadratom Venere-Saturna (19* Blizanaca-Strelca) 8. juna, potom pod njihovom opozicijom 19. avgusta (17* Device-Riba). Drugi kvadrat, posle opozicije, je još nezgodniji jer smo u „oronuloj fazi“, lišće opada, zemlja ne rađa.... deluje do novog ciklusa Saturna i Venere, tj. nove konjunkcije: 19. januara 2025. I po stepenima (Saturn je retrogradan i evo ga opet na 12* Riba, kao krajem marta, oko pomračenja (25. marta i startni ciklus VE-SA), te ovaj kvadrat Venere-Saturna najviše čačka mečku (šta ste radili tada, okvirno, dve – tri nedelje pre ili posle eklipse? Posle 25. marta, imali smo i eklipsu 8. aprila), što i ne iznenađuje zbog povezanosti eklipsi (25. mart, 8. april) sa trenutnim, svežim: 2. oktobar (uvodna, prva na osi Device-Ribe je bila 18. septembra), vrlo važnog bombastičnog Punog Meseca u Ovnu 17. oktobra, i poslednje eklipse na osi Ovan-Vaga 29. marta 2025. Jednom rečju veliki presek stanja sa pred-prolećnim eklipsama (2024) imamo sada na jesen, ali stanje se komplikuje i prolongira do naredne eklipse (nismo završili sa eklipsama samo jer je, eto, njihov datum prošao). Inače: koga je žestoko opalio pun Mesec u Ovnu 17. oktobra (treća dekada Ovna, Vage, ali i Raka, Jarca) – njegova opadajuća faza je upravo DO solarne eklipse u Ovnu 29. marta 2025. (start – rastuća faza je krenula od 8. aprila,  pomračenja, stim da nas ovaj pun Mesec u Ovnu vraća i na prvo pomračenje na relaciji Ovan – Vaga: 20. aprila 2023,, kao i na eklipsu 14. oktobra 2023.). Nećemo sad mnogo trabunjati o tome, ostavićemo po strani, ali jedan od razloga što zanemarujem druge stvari i pričam o partnerskim (ličnim) odnosima jesu upravo eklipse, jer sa osom Ovan-Vaga veliki je fokus na odnose, ne nužno ljubav. Naglašavam i VAŽNOST punog Meseca u Ovnu (17. 10), jer je uslovno rečeno kao neki dodatak pomračenjima.

            Hajde za promenu da više ne čačkamo drevnu ranu prljavim prstima. Preci su već „otkrili“ sepsu i ostavili nam otkriće u amanet, na nama je i PREVENCIJA. Verujte malo i ćitapu, ma koliko vas izjedala skepsa. Treba umeti i STATI na vreme, čak i u naizgled bespovratnom trenutku, pre poslednjeg koraka do strmoglavog pada niz liticu. Opominje nas i Mars-Pluton opozicija pod kojom ćemo dugo biti, jer Mars je već u senci i sprema se za retrogradni hod (prva egzaktna konjunkcija je 3. novembra, na 29*45’ Raka-Jarca, partilna već na sam Mlad Mesec u Scorpiji, traje 4 dana). Kosmos savetuje da najpre proverimo za čime to patimo? Šta nam to nedostaje? Sećanje na iskustvo iz prošlosti {ne, nju je nemoguće editovati, ali je valja ostaviti da počiva na miru}, osoba mumificirana u prošlom „veku“, ali ne u sada&ovde, kao trenutno „istinita“? Čudna je to ljudska boljka, zar ne. Obično smo je nesvesni. PONAVLJANJE IDENTIČNIH OBRAZACA? Drugi ljudi, a zapravo isti kao oni iz prošlosti? Samo je promena izvesna. Zato, nije loše pobrisati arhivu čuvanih email prepiski, smsova (...) – bilo koji vid infuzije kad počne uspomena na ljubav ili ljubljenu patnju da bledi – te i prihvatiti stvarnost. Gde smo SADA, šta trenutno IMAMO i šta ČINITI da se situacija poboljša? Šta su ŽELJE? Kakav je naš SISTEM VREDNOVANJA, VREDNOSTI uopšteno govoreći? Koji su sve realni načini da se nešto bolje materijalizuje? Moraće rukavi da se zavrnu, a Saturn u Ribama je ko Skarlet O’Hara (o tome ću misliti sutra). Disfunkcionalne odnose, kao i PATOLOŠKE (mnogo ih je u brzini, nepromišljeno sklopljeno, mnogo veza i brakova je počelo na prve eklipse 2024., a sada u oktobru se već ganjaju advokati... ili kreću problemi da se naziru) bi bolje da sečete na vreme, jer teže da prerastu u ozbiljnu patologiju, zbog čega ćete se kasnije žestoko pokajati. O psihološki funkcionalnim odnosima biće posvećen zaseban tekst – proverite sebe gde se trenutno nalazite, šta trpite, zašto gajite korov, zašto se lepite za pogrešne ljude... znate li uopšte šta podrazumeva ZDRAV partnerski odnos. Ne osvrćite se na leglo metastaziranih okolo, ima ih kao kukolja, ne znači da treba da se adaptiramo na legalizovane otvorene psihijatrije i sami sebi oblačimo ludačke košulje, jer avaj svi su u sličnom sosu. NISU svi, a i mnogi mogu da skupe hrabrosti i pogledaju život očima odrasle individue. Bore po koži i sede vlasi ne znače uopšte nužnu zrelost ličnosti.

 Da ne zaboravim bitnu stavku, neminovna ekonomija sa svakim disharmoničnim aspektom Venere i Saturna (neretko doslovna) – preispitati recipročnost u odnosu samog davanja-uzimanja (nije bitno šta je po sredi: novac, vreme, vaš trud i rad, žrtvovanje, tolerancija, empatija...). Šta je uloženo, a što dobijeno? Ne možemo ništa meriti na vagi, nematerijalno NEMA CENU svakako, ali nekakva ravnoteža MORA da postoji. SVE eklipse na relaciji Ovan – Vaga, ma koliko bile teške (Južni Čvor je u Vagi i tu sve propada), ne zaboravite, traže ravnotežu. „Kada sa radošću dajemo, a sa zahvalnošću prihvatamo – svako je blagosloven.“ – kaže Margaret Eni Džonson – što je i esencijalna pouka za Venere-Saturna. U praktikovanju ove mudrosti je spasonosna remedija. Da li smo nezasite grabljivice ili nam je „džigerica“ pojedena? Hteli bismo da neko ceni naš rad, ali ne cenimo tuđi? Pretežno jer ni ne znamo šta je rad, navikli da nam se servira na zlatnoj tacni. Voleli bismo da imamo više novca, ali smo pak Kir Janje? Da neko trpi milion naših mana, ali da mi drugome tražimo dlaku u jajetu, i gde je ima i gde je nema? ILI drugima pumpamo samopouzdanje, dok sebe potcenjujemo hronično? Mesimo kolače za puk vojske, ali se ne setimo da pojedemo bar jedan usput? Treba li najlepše plodove nesebično davati da bih neko kontinuirano gazio kao da su ništavni? Mnogi olako postanu alavi, naviknu se na luksuz kojim ih obasipamo svakodnevno, ali to ne ume da se vrednuje {jer se lično ni ne poseduje, da bi bilo „prepoznato“}. Hoćete i dalje kao zaludni mecena ulagati čitavo bogatstvo u netalentovanog umetnika? Razmislite dobro gde ste, u kojoj poziciji (davalac ili primalac), ako hoćete da se nešto konačno poboljša u vašem životu. Koje slavine treba zavrnuti, a koje odvrnuti? Čak i da ste u ulozi onog koji samo OTIMA gde/šta uspe... dragi moji, i dalje ste jako siromašni. Ko stisne šaku, ne može ni da primi ono što mu se pruža, niti sam da pruži drugom. A onaj drugi (koga cedite) je svakako vaše Ogledalo, ona vaša katoptrofobija od koje vam klecaju kolena (slab je skelet Saturna u Ribama). Bez osuđivanja – ni drugih ni sebe. Samoisceljenje uvek počinje (samo)opraštanjem. To nećemo sprovesti preko noći, ali bilo bi dobro početi što pre.

Planetarni uticaji su vrlo individualni {zavisi šta vam aktiviraju lično}, ali je važno imati u svesti da smo u PROCESIMA koji sada započinju (neki su svakako odrađeni) i traju bar još šest meseci. Nećete preko noći ništa sprovesti odjednom, no mali koraci često vode ka velikim promenama, kroz vreme. Ako ne znate odakle da krenete, počnite od početka! Takođe, nemojte da se iznenadite ako vam u nekom momentu tresne grom u koprive, jer eklipse to uvek vole da rade, kad ste najmanje spremni: poklon iznenađenja!

Srećno!

Cat

„The Red Ballon“ (1956); directed by Albert Lamorisse