„Ceo dan nikog oslovio nisam. Uostalom, ovde je sve ćutljivo. Pričao bih vam da je sve tužno, ali to više, u putopisima, nije običaj. Uznemirilo me to čudno osvetljenje sred zime, i zato sam, udaljeno, premeštao Odiseju, koju, iz kabotenstva, na putu, uvek nosim uza se, iz levog u desni džep. Ali tihi, mokri zidovi, jedna modra dolina, koja se spuštala u more, pokriše me senkama i tišinom, tako da sam zaboravio sve poznato i gorko, i lagano ispravio se da vidim more. Video sam bretonske stene, oblake koji donose magle sa južnog, ledenog mora, i pokoje stablo, čiju ću nepoznatu boju odneti u dužicama svojih očiju da je raspem po našim proplancima. Ko zna, nisu li, nevidljivo, već davno u vezi, i nije li i to ljubav.  

{...} Mir nad kršem maglovit je i pust. Ja pružam ruke i milujem svu obalu. Sad se više ničega ne bojim. Otkako nailazim svud na ovu maglu, modru, dobru maglu, meni je sve svejedno. Po rukama mi pada večernja vlaga, ovde na „kraju sveta“. Od koje, nemoćan, sklapam oči. Ne, ništa me ne boli. Ništa se ne događa. Gledam ove modre zemlje iza kuća, i sećam se poljske oranice, kroz koju sam se vraćao zorom, iz jednog šleskog gradića. I ta su polja bila isto ovako modra, uveče, kao ova zemlja. Sve je u vezi i sve se sliva. Sve se sliva u beskrajni vidik i mir. Preda mnom teče i stoji zaliv, težak i mutan, sasvim kao naš Dunav, mokri i modri, tromi puž moga zavičaja, što puzi, sa starim gradom na sebi, u nebesa. Sve su ljubavi u vezi.{...}Šest dana živim i ćutim u ovom mraku. Oko mene ogromne senke, koje nemaju kraja, i provalije, koje nemaju dna. Sve je od kamena. Oblaci nikad da odmekšaju, a iz mora se diže ogromno stenje. Nebrojene kule svetilje, bliže i dalje, trepere celu noć i, skoro, ceo dan. A zvezda nikad nema. Iz stenja teče nešto, crveno kao krv, a stene su posute nekom žutom maglom, koja guši, strašna kao sumpor. 

Pognute glave idem od kamena do kamena, a kad se uspnem na vrhove stena, milujem rukom ovu obalu. Nemam kome da kažem dobre reči. Ribari se osvrću za mnom i gledaju me mrsko. Ne vidim mesto, sakriveno u pristaništu; crno je kao užasna zemlja, i sve, već šest dana, mokro. Čega god se taknem, sve je ledeno i vlažno. Nigde jedan rumen kamen, nigde jedan bistar val, a i bela pena užasna i strašna, kao kreč. Ni jedan miran put, ni jedna dolina, sve same provalije i rtovi. Mrak svud, neki providan, žut mrak, koji guši. (…) Uplašeno i dugo gledam stare kamenite kuće, zaostale iza požara, pre četiri stotine godina, kad su Englezi sve popalili i opljačkali. One su zelene, zarasle mahovinom; prozori su im bez stakla, i ljubičasti od vlage. One su jedine bleđe i svetlije šare u mraku. Iza njih, kao ogroman grob, diže se zemlja, i nigde stabla, nigde ni žbuna. Sva se savila na istok, prelomljena od bura. Nigde jedan miran put – svi se previjaju, krhaju, beže. Stene su razbijene i nabacane, kao stepenice, sve dublje i dublje. Osećam da se one spuštaju ogromne, gorostasne, čak na dnu mora. Stojim prav, i osećam mir, tamo daleko, na pruzi vidika, koja, modra i široka, obavija nebesa. Ispod ovog užasnog vrenja i ključanja, ispod ovih pena, znam da je sve rumeno, kao zora, i sve zeleno, kao trava. Znam da nepomično leži jedan težak, ljubičast kamen. Podižem ruku, i spuštam je na vodu, sa osmehom. 

{...} Nema ničeg što je drago, što mi ostaje, sve se gubi. Moje usne, što su drhtale, i moje mokre, pomodrele ruke, zaronile su u zrak i vode, i zaboravile sve. Užasne ove žute vode, i modro stenje nose me mirna, ispružena, bez strasti i straha, nekud. Ljuljamo se, između stenja, sa ostrvima, u more, što se spušta sve niže, na rtove, koji se dižu sve više. Jedna modra široka pruga, ispod obale, sve je dublja. Nebo nas olovno pokriva, kao grdno, nečujno zvono, što, ipak, kao da užasno zvoni.{...} Pred veče, kad je katedrala, sva u šiljatim senkama, ogromno izrasla, pridigao sam se. Svi ti ljudi koji ručaju sa mnom toliko brbljaju i razveseljavaju me. Upoznao sam dva kaluđera, koji nose široke, crne šešire, kao moji seljaci; oni me odvedoše da gledamo, stare i ljubičaste, dalmatike. Pokazaše mi rimske graničnike iz doba Klaudijeva, i tako smo, zajedno, pošli dalje. Pred ulaskom smo dugo gledali jednog prepuklog Hrista, čije je, gotički suho, telo, deleći dve lepe arhitektonske pruge, i ništa više, smetalo debelim vladikama, pa su ga ulepšali. Nađosmo jednu svetu Katarinu, sa jako stisnutim kolenima; i ona je držala mač u ruci. Ja, da pokažem koliko sam obrazovan, setio sam ih jedne lepe Bogorodice, malo veselije, koju je Reskin nazvao: soubrette picarde. Oni se namrštiše, i odvedoše me pred jednu Mariju, nad jednim vratima, čiji se kamen rascvetao, kao stostruko vodeno bilje, koje su dva anđela strasno gledala i kadila tamjanom. 

Nad rečicom je padalo žuto lišće, i stara crkvena okna požuteše, na tihom sunčanju, kao ćilibar. VIDEH DA SAM U TUĐINI, I SETIH SE LJUBAVI. To me obradova, i ja im rekoh da su vizantinske blagovesti, sa jednim anđelom, strasnije i tajanstvenije; da su ovi anđeli, sa tankim cevanicama, nedostojni mladosti Bogorodičine; da je mistična strast samo onda lepa kad su tela snažna. Govorio im o našim anđelima, na prepuklim zidovima manastira, koji imaju duboke, velike crne oči, što plamte.{...} Izađosmo, kad su zvona ućutala, na krov, i oni me zapitaše gde sam proveo mladost. Videh, nad našom glavom, jednu prvu malu zvezdu, i razveselih se. Pričah im o katoličkim kaluđerima, u Temišvaru, kod kojih sam učio grčki, i koji su me mrzeli i mučili, jer moje ime nisu mogli da pomadžare. Ali sam brzo dodao da sam đak Kineza, koji su prvi videli da je sve ljubav; i da ću sad ja tu ljubav, koja je bila samo fizička i etička moć, pretvoriti u metafizičku snagu. I dok su, dosad, ljubavi koordinirane, i ljubavno bile vezane samo stvari naporedo, ja ću vezati ljubavlju i ono što je daleko jedno od drugoga, i naći vezu između bića nejednakih: osmeh koji utiče na travu, bezbrižnost koju daju vode, i mir koji nam daju bele zavejane jele. Sve sam im to govorio samo zato jer su rado govorili takve stvari, i jer su me pitali o našoj književnosti, ali me nisu razumeli, i mislili su da, i dalje, govorimo o španskim misticima. 

Posle smo govorili o mrtvima. Tihi i blagi, oni su pognuli glave nad gradom, i sve se smirilo. Da, ovo je jedina zemlja gde se zna da mrtvaci nisu đubre da nagnoje zemlju, i gde tuga dugo ostaje tuga, kamenje pocrni, i ljudi nose svoj gorak osmeh do smrti.  Sedeći na kamenu, kao dva grdna gavrana, nad krovovima, oni su mi, polako, priznavali da i oni misle o ljubavi kao ja, i da i oni misle da život, ono što smo mislili da je, nije više.{...} Crkva mračna i zidovi, koje kao da su mahniti zidali, polako zazvuče. Čuje se nebo, čuje se kamenje, čuje se zemlja. Sa tavanice se cere zadrigla seljačka lica, u drvorezu, a iz ugla vire crna mrtvačka nosila, išarana babama i životinjama, kao u srednjem veku. Sva crkva huji. Zar zbilja plavetnilo i zelenilo snegova i leda oko zemlje, ljubičaste magle nebesa, koje su van života, ne opijaju slađe nego vino? Zar zbilja oholost i snaga, samoća zveri, sloboda i mržnja, ne opijaju slađe nego mleko? Večni mrak i večno nebo, što nad crkvom pada, modra pustinja mora, što se iza nje širi, rumenilo tela, što ničije nije, zar uzalud huji? Zvona, što bruje u zvonicima, smiruju se, na crnim balvanima, kao velike tičurine u kavezu.Bled i umoran izlazim iz crkve, osećam kako drhtim, i smešim se. Provodim tri večeri, živeći u mračnim ulicama, kraj tih crkava. Gledam decu što plaču, ljude kako lažu, i žene što se smeju. Mirno, kao tuđin, dižem ruku sa svake stvari. 

{...} Ne volim nikoga živog, i širim ruke u tu zelenu svetlost vazduha. Ništa mi se ne može dogoditi. Živim sa strastima koje su svaku noć vezane za led, za snegove, i za mir severnih mora; znam da će uskoro procvetati višnje, pa će me ispuniti smehom, i znam da ću do smrti gledati začuđen, opijen, samo nebesa, nebesa. 

A sutra, kad odem odavde, biću opet običan. Sa osmehom, koji ćuti, vara, i krije – kao zaverenički, koji vas voli. Kao u prosjaka, koji vas preziru, kao u bolesnika, koji vas se gade, kao osmeh ubica, koji vam se smeju što ih ne znate a viđate svaki dan.“  – M.Crnjanski

“Begin at the beginning," the King said, very gravely,"and go on till you come to THE END: then STOP.”― Lewis Carroll {"Alice in Wonderland"}