„U pisanju ljubavnih pisama ti si prava kraljica! Nenadmašna. Mila moja, celog sam dana mislio (između pisama) gde li si. Nadam se da si bila u Neptunovom naručju, a ne u naručju neke filmske zvezde. Vidim te u vodi, stopljenu sa Neptunom, kako puštaš njegovim umilnim valima da ti ljube svaki pojedinačni deo tela. I kako se naslađuješ oplakivana Vaseljenom, sjajem i glicerinom. Kako bi bilo divno kad bih bar mogao plivati uz tebe, ili čak na tvojim leđima! Kad si mi rekla da ne možeš nositi onu lepu japansku bluzu koju ti je Paul poklonio, naprosto sam se zgranuo. Odviše nežna koža! A koliko je ta koža podnela modrica, ogrebotina, udaraca, slomljenih kostiju i čega sve ne. Ti si utelovljeni oksimoron... Večno sanjarim o tome kakva bi divota bila naprosto preležati kraj tebe jednu noć. Nešto kao ostvaren san. Istina je dakle da me voliš. Da si me oduvek volela, odvajkada. To je upravo neverovatno divno. Najradije bih zagrlio sam sebe... Dobro se držiš. Čini se da si imuna na većinu ženskih slabosti. Nije da si muškobanjasta. Nisi, nego samo dobro poznaješ svoj um, svoje navike i svoje slabe i jake strane. Obično si izvrsno raspoložena. I obično si osetljiva na dodir i na ’tres touchable’... Mila moja, uzdam se da mi nećeš zameriti ako ovde prekinem. Zbilja sam ispumpan. Još ću samo dodati da te svakim danom sve više i više volim. Nikada mi nije dosta tebe, nežna moja, elegantna kraljice harema. Čitaj i dalje ’Razočarane’. Uz njih ćeš odrasti, probuditi se i postati još više ono što jesi...“ – Henri Miler (pismo Brendi Venus)

„Znam te oduvek, i video sam te ne jedanput, ako ne celu, a ono u delovima što sam ih sastavljao sastavljajući sebe, želeći da te vidim celu, a ne očekujući da je to moguće, iako sam znao da postojiš. Stvarale su te moje želje, mnoge želje, kako da te ne stvore? Nastala od želja, nisi ni zlo ni dobro, već lepota za sve koji smo te želeli, zato – ničija. Svi smo ti jednaki, jer smo te svi rodili, i ne možeš biti ničija, jer nećeš biti san. Smej se, rođena u noćima bez snova, u noćima snova, nastala u pustoši bez tebe i u čežnji da budeš, satkana iz mrakova i straha da dan neće svanuti, spasavana iz mnogih potopa žudnjom da postojimo, smej se i budi, ne nestaj iz našeg oka, kao što ne nestaješ iz naše želje.“ (Tišine, Selimović - VE u Ribama)

"Une femme mariée"

„Ogledala mogu da budu brušena, zatamnjena ili venecijanska. Mogu da prekrivaju čitave dvorane, a mogu i u džepu da se nose. Kao i u životu, prapočetak im je u vodi. Neko smatra, poput Borhesa, da su ogledala kao i ljubav. Jer umnožavaju ljude. A možda je ogledalo sama ljubav. Naime, tek u njoj čovek vidi sebe. Tek u pogledu voljenog zablista. Tada onaj koji voli umnožava sopstveni sjaj iznutra. I iz tišine u sebi, bira reči kojima onome koga voli upućuje misao, i bira misli kojima posvećuje sebe. Tako nastaju pisma koja obasjavaju i sama ogledala. Ili koja su, takođe, isto što i ljubav. No, i u ljubavi ima raznih oblika, veličina i namena. Ima ih dugotrajnih, ima ih i jednokratnih; ima ih vedrih, burnih, zabranjenih. I sasvim neponovljivih. Kao kada u jednoj reči može stati ceo naboj voljenja, a tu reč ispisuje čovek koji se inače izražava slikama. Kao kada se takva reč u vidu pisma šalje drugom slikaru, a slikanje i pisanje ih oboje čini strasnijim u stvarima razuma i tananijim u stvarima uzajamne predaje; kao kada su Olja i Šejka zaljubljeni, a umetnosti predani. 

Umetnost je za dvoje zaljubljenih put do vrhunske vrednosti duha, a njihova ljubav ne zna za manje. Jer duh je prava domovina retkih pojedinaca koji su svugde kod kuće, a nigde bez ostatka. Jedino pokriće pred sobom, pred vekom i nadasve pred voljenim bićem, jeste potvrda sopstvene vrednosti. Da bi se do nje stiglo, treba prevaliti rastojanje od sumnje do opravdanosti, a ono se prevaljuje stvaranjem jedne umetnosti koja postupno postaje jedina stvarnost. U takvoj stvarnosti mogu dvoje sugrađana da prepoznaju jedno u drugom još i odjek velikog glasa zajedničkog porekla. Mogu dvoje Rusa, i bez posebnog udaljavanja iz Beograda, da prepoznaju jedno u drugom zov osvojenog prisustva preko svih granica i uprkos redovnim hirovima istorije. Olja i Šejka su kroz umetničko delanje prepoznali jedno u drugom zov odgonetanja nekoliko usuda, a kroz uzajamna osećanja prihvatili su ozbiljnost zadatka sećanja na budućnost čovečanstva. Uspomenama iz sopstvene prošlosti nisu pridavali značaja, jer u detinjstvu nijedno od njih dvoje nije bilo dete…“ („Ogledalo ljubavi“, prepiska Olja-Šejka, Silvija Monros Stojaković)

„Ako, dakle, postoji nekakva svrha naših dela, koju želimo zbog nje same i sve ostalo radi nje, i ne biramo je zbog čega drugog (jer to bi vodilo u beskonačnost, te bi žudnja bila isprazna i zaludna), jasno je da ona mora biti dobro i to ono najviše. Zar znanje o tome neće imati ogromnu važnost po život, i poput strelaca, koji imaju svoju metu, zar ne bismo onda bolje postigli ono sto je prikladno? Ako je tako, onda treba pokušati barem u nacrtu odrediti šta je to i kojim znanostima ili sposobnostima ono pripada. Činilo bi se da pripada najpoglavitijoj znanosti, koja je zaista nadređena ostalima.“ (Aristotel)